Na skorašnji, nemili događaj usred Beograda – gde čudovište pipa maloletnu devojčicu po intimnim delovima tela u tramvaju pred prisutnim putnicima – javnost je ostala zgađena nereagovanjem prisutnih.
Doduše, kada se malo dublje zagrebalo, tu su bile samo žene; a kada se još dublje prokopalo, ispostavlja se da je upravo to nereagovanje bila njihova reakcija. NJihova reakcija u obliku „smrzavanja“. Jer, kada sam pričao sa aktivistkinjom iz Autonomnog ženskog centra, ona je spomenula da veruje da su te žene i same prošle kroz slične situacije, i da su, kako ona kaže, verovatno shvatile da je to najmanje bolno rešenje – da čekaju da prođe.
Na pitanje kako komentariše njegovo nasilničko ponašanje pred svima, ona je kratko odgovorila: „Ovo mu sigurno nije bio prvi put da to radi, već mu je prvi put da je uhvaćen!“. I to je bilo to. Slika se zaustavlja na tim rečima. Film se prekida. Muk. A nastavka više nema. Nakon toga samo nastupa večna tišina koja je ovde oduvek vladala. Svi se pitaju kako je to moguće, kako je moguće da nekome kao što je to stvorenje dopušteno da slobodno baulja ulicama glavnog grada; veoma jednostavno, svi su gledali svoj posla, a da nije bilo te sigurnosne kamere, i ovo bi prošlo kao da se nikada nije ni desilo.
Dok koren čitavog tog problema kreće od najranijeg detinjstva u koje je utemeljena ta dvosmislena krilatica: „Ćuti i gledaj svoja posla!“ Još od prvih razreda ćutiš, ako si na meti siledžija, da, eto, ne bi ispao drukara. Ćutiš iako znaš da tvoj ortak mlati njegovu devojku, jer, šta ćeš, nije tvoje da se mešaš. Ćutiš kada otac prebija majku, jer, šta ima drugi o tome da znaju, to je family thing.
Ćutiš na fakultetu kada ugledni profesor konstantno ima perverzne doskočice prema studentkinjama, jer, bogo moj, on je tu veličina, pa mu se može.
Ćutiš na poslu kada vidiš da šef vrši evidentnu seksualnu presiju nad koleginicama, jer, jebaga, više ti je potreban posao, a one će se već nekako snaći.
Ćutiš jer neko usled teške muke i pretrpljenog bola nije mogao da ćuti, pa ti je sve rekao, ali ti ćutiš, jer te je on zamolio da nikome o tome ne pričaš. Roditeljima i društvu prećutkuješ svoju seksualnu orijentaciju, da te se slučajno ne bi odrekli. Ili, pak, okrećeš glavu kada maltretiraju nekoga zbog različite boje kože, vere ili pripadnosti, jer, rekli su ti, i „oni to nama tamo rade“.
Da se ne lažemo, ćutalo se ovde i kada su usred noći ljude „odvodili u mrak“ zbog samo jedne pogrešne reči. Nikada glasnija tišina nije bila nego kada su ljudima na asfaltu kosti lomili, izuvali patike i skakali po lobanjima. Na jedno uvo je ulazilo, a na drugo izlazilo, kada tokom rata čuješ, da su negde tamo u Bosni, usred noći, upale u muslimansko selo kojekakve bitange i vucibatine koje su silovale i pobile sve žitelje. Nije se reč progovorila kada je sve oko Srbije gorelo, jer – to nisu naša posla. Svi su samo ćutali i čekali da prođe. I tako nedogled.
Onda će doći taj momenat kada više ne bude moglo da se ćuti, jer ta tišinčina neće imati gde da stane; kada taj prepuni kazan „gledanja svog posla“ krene da preliva, da curi na sve strane, pa se naprave potoci i barice od nakupljene žuči, koja se taložila sve ovo vreme usled ćutanja. A ćutalo se toliko puta, na svaku nepravdu, pokvarenjaštvo, na svako zlo koje se zbivalo – jer se od malena naučila jedna stvar, pa kroz glavu prolazi svakome, a to je da ćuti, jer će na kraju sve proći. Ali, niko ne spominje, nakon što sve to navodno prođe, da ostaju tragovi, ožiljci, traume, poremećaji i smrt. Stoga, ako budemo održavali zlobnu tišinu, na kraju će i sigurnosne kamere okretati glavu.
Autor je novinar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
