Strukturna patologija koju moramo razbiti 1Foto: Privatna arhiva

U Srbiji je, u mnogim aspektima, danas slično stanje kao u društvu Nemačke u vreme Trećeg rajha, odnosno u vreme vlasti Hitlera. Iako Srbija ne sprovodi osvajačke ratove i ne osniva logore za druge narode, već spada u zonu relativno spoljnopolitički mirnih, poslušnih državica, čija se diplomatija svodi na koketiranje s jednima, ili drugima, a često i sa jednima i s drugima, njeno unutrašnje stanje podseća na stanje Hitlerove Nemačke.

Osim toga što zemljom vlada, već dugo, jedan populistički režim koji kontroliše medije i institucije, a masama upravlja pomoću glume, pokliča i potkupljivanja novcem, zaposlenjem i privilegijama, unutrašnje stanje u Srbiji odlikuje ogromna anomija društvenih normi, to jest situacija u kojoj su pojmovi moralnog dobra i zla krajnje zamračeni.

Kao što u vreme Hitlerove Nemačke svakodnevni, normalni ljudi, koji su inače bili dobri susedi, roditelji i prijatelji, nisu smatrali svojom dužnošću da vide nestanak celih naroda u logorima, u njihovo ime, tako danas u Srbiji intelektualci, obični ljudi i dobri prijatelji, ne vide svoju moralnu dužnost da izađu iz obrasca korupcije, uljuljkanosti u jedan kolektivni zločin prema slabima, prema političkim i ideološkim protivnicima, prema onima koji se zalažu za denacifikaciju načina mišljenja i postupanja u srpskom društvu, počev od denacifikacije institucija.

To psihološko stanje uljuljkanosti je u suštini ona proverbijalna spremnost na „odvrtanje ventila za gas“ koji će ubiti neke ljude, samo zato što je vazduh napolju, tamo gde se nalazi ventil, svež, i što je to posao onoga koji odvrće ventil, a on ne donosi odluku, i ne želi da zna ko se nalazi u komori. To je mentalno stanje većine intelektualaca i voljnih saučesnika u populističkim institucijama.

Zlo koje oni čine kako živim ljudima, tako i moralnom poretku na kome se zasniva mogućnost održivog društva, toliko je da zahteva detaljnu i dubinsku denacifikaciju institucija i svih slojeva i struktura moći u društvu.

U svojoj knjizi „Hitler’s willing executioners: Ordinary Germans and the Holocaust’, Daniel Goldhagen objasnjava da je većina poslušnih Nemaca bila pod uticajem jedne „halucinogene ideologije“, dakle kolektivne psihoze, sadržane pre svega u uverenju da su Jevreji pretnja za nemačku naciju. Takve ideologije se lako prihvataju ako donose lični komfor i uverenje da se može biti na strani na kojoj je posebno lako biti (na strani vlasti) a istovremeno se sebi može objasniti da je ta vlast, u suštini, u nacionalnom interesu, čak i kada ona odvrće ventile za gas i sramoti i nas i našu naciju.

Takvo je stanje slično u Srbiji – ogroman broj ljudi kolaborira, pri tome se pretvarajući u isto ono što su bili Nemci decenijama. Dakle, oličenje sramote za pristojan svet, pod uticajem jedne, u suštini psihotične atmosfere da Srbija „napreduje“.

U pravosuđu u Srbiji, na primer, veliki broj ljudi podržava ustavne izmene koje je doneo režim smatrajući da one donose veću „nezavisnost pravosuđu“ dok istovremeno svaki dan, direktno, izvršavaju političke naloge kao egzekutori istog tog političkog režima, bacajući pod noge svoju ličnu tužilačku i sudijsku „nezavisnost“. Ta situacija je potpuno psihotična i halucinogena, ali nažalost, ona je dobro poznata iz skorašnje istorije. Slična je situacija sa drugim institucijama, u kojima isti oni ljudi koji se diče svojim društvenim statusom, svakog dana, taj status gaze time što prodaju diplome, nemilice dodeljuju statuse i privilegije onima koji ne ispunjavaju uslove za to, izdaju ili ne izdaju građevinske dozvole i rešenja o legalizaciji zavisno od političkog uticaja ili novca, učestvujući u korupciji neviđenih razmera.

Na opisani način, unutrašnje reforme postaju nemoguće i stvara se ista društvena situacija kakva je postojala u Hitlerovo doba: Strukturna patologija koju nije moguće razbiti bez ozbiljnih potresa. U Nemačkoj, taj potres je bio gubitak rata i okupacija. U Srbiji, bilo je naznaka da se to može desiti kada su počeli ekološki protesti 2022, a onda su ih plaćeni akteri zaustavili i proglasili „pobedu“, kada su oni zapretili da uzdrmaju vlast.

Posle Drugog svetskog rata, termin denacifikacija počeo je da se koristi za čišćenje društvenih struktura od ideološke patologije koja dovodi do zločina i nepravdi, više nego za samo suzbijanje konkretne nacističke ideologije. Nacizam je počeo više da se odnosi na nacionalnu psihozu o kojoj piše Goldhagen, dakle na kolektivnu deluziju da je OK da odvrćemo ventil sa gasom u institucijama protiv nevinih i obespravljenih, zato što to od nas očekuje dominantna populistička vlast, nego na samu Nacionalsocijalističku partiju i sadržaj njene konkretne ideologije.

Slično tome, denacifikacija se danas razumeva više u kontekstu onoga što je potrebno da se kolektivna patologija suzbije, a to je ili ozbiljan međunarodni potres, rat većih razmera, destrukcija celih struktura koje reprodukuju kolektivnu psihozu, ili velika unutrašnja revolucionalna pobuna. Upravo navedeno je razlog zbog koga u Srbiji nije moglo, i ne može, biti promena putem izbora, a stranke i nesposobni političari koji su vodili „opoziciju“ su učešćem na izborima samo legitimisali patološki režim koji počiva na indukovanju kolektivne deluzije u narod.

U Srbiji je ta deluzija pre svega neka vrsta moralne patologije, odnosno uverenje da moral nije važan, da je relativan, da je sve dozvoljeno ako postupamo u svom interesu. Veliki broj ljudi koji su donedavno bili pristojni, valjani ljudi, danas su usvojili to uverenje i prosto ne možete da ih prepoznate. Prvi put sam taj fenomen video kod  bivšeg predsednika Srbije, koga sam poznavao još dok je bio mlađi saradnik u velikoj opozicionoj stranci koju je vodio najharizmatičniji, tragično postradali, premijer Srbije.

Taj čovek, pristojan, normalan, bio je prijatan za razgovor i svestan aberacija i nenormalnosti u vlasti tadašnjeg autoritarnog režima koji je zemlju uveo u rat i u katastrofalne zločine. Međutim, nakon niza populističkih prevrata, isti taj čovek, kada je postao ministar u vladi, do te mere se promenio da se njegovo fizičko držanje više nije moglo prepoznati.

Jednom, na nekom prijemu, ukazala mi se prilika pa sam mu rekao: „Čoveče, zbog čega tako hodaš kao da si progutao motku“, na šta se on naljutio. Promena se sastojala u tome da je hodao veštački, ukočeno uspravno, okružen „gorilama“, iako realno nije bio toliko važna javna ličnost da bi se plašio za svoju bezbednost.

Kasnije je dobio još više funkcije i na njima se ponašao kao mali despot: dovodio je svoje đake iz škole za ministre, porodične prijatelje za savetnike, svirače lakih nota za policajce za medije, i na taj način je učestvovao u urušavanju moralnog poretka koji je povezan sa političkim institucijama. Posledica takve vlasti bio je dolazak populističkog režima koji je Srbiju uveo u totalnu političku i socijalnu psihozu iz koje ona više ne može da se otrgne, a svi oni intelektualci, osim najprincipijelnijih, koji su nekada bili potencijalni učesnici u jednom harmoničnom društvenom životu, sada su postali nasmešeni „odvrtači ventila za gas“, distancirani od živih, organskih pitanja koja bi učinila da se osete anksiozno i neprijatno u ulogama u kojima su se našli u okviru psihotičnog režima.

Kao i Nemačka sredinom prošlog veka, Srbija je danas bolesna zemlja, u kojoj je očekivanje političkih promena normalnim, institucionalnim, unutrašnjim političkim procesima puka iluzija, to je nemoguće.

Mogućnost promena povezana je sa velikim potresima. Oni mogu doći iz teških opredeljivanja, poput predstojećeg između Rusije i SAD, koje neminovno donosi posledice, na koju god stranu da se vlast opredeli, ili iz teške ekonomske krize, koja sada sledi, a ogleda se, dok pišem ovaj tekst, u povećanju cena goriva i osnovnih troškova života uz zadržavanje plata na istom nivou.

Nedavno je na jednom od srpskih sajtova, izašao je tekst o dvoje ljudi koje poznajem, a koji su se, kako se to u narodu popularno kaže, „prodali“ režimu na  očigledan način. Radi se o dvoje nekada dragih ljudi čija je odluka da uđu u jednu nacifikovanu, deluzijama naseljenu sferu ličnog komfora uz žrtvovanje morala za mene bila i ostala bolna. Neposredno nakon objavljivanja tog teksta, koji nije bio moj, nego iz pera nekog drugog autora, dobio sam pismo od jednog od to dvoje.

Analizirajući pismo, osećao sam se ožalošćeno. S jedne strane, u njemu je ostala dobrodušnost čoveka koga poznajem, čiju dušu osećam, koji mi je nekada pomogao i za koga bi se moralo reći da je dobar čovek. Čak i u tom drskom i neprimerenom pismu, bilo je te žovijalnosti, te mekoće i osećaja da se čovek osetio povređeno jer je javno obznanjeno njegovo posrnuće. I slika tog čoveka, ta ambivalencija između ljudskosti utamničene u kolektivnoj psihozi koristoljublja i projekcija, s jedne strane, i potpune nesposobnosti tog čoveka da iskorači iz deluzione stvarnosti u kojoj je okružen nekakvim starletama, mucavim diletantima, lažnim stručnjacima, polusvetom čiji način ophođenja i vrednosti očigledno degradiraju i komunikaciju tog čoveka kakvog se sećam, s druge strane, slika je društvenog stanja o kome je ovde reč.

Denacifikacija je psihološki proces. Ona podrazumeva povratak morala i ljudskih standarda u naše odluke, po Kantovom načelu: „Postupaj uvek tako, da (kao racionalno ljudsko biće) možeš želeti da maksima tvoga delovanja postane opšti princip.“ Uprošćeno, postupaj uvek tako da bi, kao moralan čovek, morao poželeti da to kako ti postupaš bude način na koji postupaju svi ljudi oko tebe.

A to, logički, isključuje „odvrtanje ventila za gas“ svojim prijateljima i sunarodnicima za račun ličnog komfora. Tako počinje denacifikacija, ali nju, nažalost, istorijski, mogu da okinu samo dramatični događaji, jer ljudi koji ulaze u kolektivnu psihozu počnu da veruju da nisu oni ti koji su bolesni, nego da su njihove žrtve bolesne. To je anatomija zločina koje čine inače pristojni, normalni ljudi. To je slično psihologiji nacizma, koji je zasnovan na patologiji narcizma. Sada smo svedoci tog procesa.

Autor je profesor i naučni savetnik Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.