Foto: FreeImages / Cierpki

Naime, u čekaonici ovdašnje železničke stanice istaknut je red vožnje za navedenu relaciju. Krenem da sačekam prvi voz za Smederevo, stignem nešto ranije, kad, voz već izmiče iz stanice. Vraća se železničar koji je ispratio voz, ide ka svojoj kancelariji. Presecam mu put i upitam za gde ode, i dobijem odgovor „Za Smederevo“. Pitam, da nije poranio, po redu vožnje još mu nije vreme da krene i dobijam odgovor da je krenuo po redu vožnje. Pokazujem mu na zidu istaknut red vožnje a on odmahuje rekom objašnjavajući da to što piše nema veze sa njima, oni su druga firma, a ovi što prodaju karte i ispisuju ta obaveštenja, oni su sasvim drugo preduzeće!

Pa kako ja da znam kada su polasci vozova, ako napisana satnica ne važi?

„Prijatelju, pitaš i sve znaš“. Što rekli u vojsci, vojnu kartu čitaj a seljaka pitaj. Ili, primerenije za železnicu, govorili stari ljudi, pitanje pa u Carigrad, pardon, u Smederevo.

PLATI, DA TI KAŽEM

U katastru platim propisanu taksu da dobijem vlasnički list, kad, na šalteru, jadac. Za taj potes (deo teritorije) ne izdaju se vlasnički listovi, do daljeg. Protestujem, jer sam već uplatio taksu, ali me službenici uteše da čuvam dokaz o uplati pa kad bude dozvoljeno izdavanje vlasničkih listova, pomenuta uplata će mi biti priznata. Prođe neko vreme, čak par godina (malo sam zaboravan) te našavši onu priznanicu, opet ja u katastar. Sačeka me isti odgovor: do daljeg ništa. I tako još sedam-osam puta! Već dobrano ljut, napišem pismo i tražim vlasnički list pozivajući se na ustavno pravo da slobodno raspolažem svojom imovinom (i pribavljam dokaze o tome). Nema odgovora. Odem na šalter i kažu mi da prvo moram da uplatim taksu pa ću dobiti papir. Nedam se prevariti nego vadim onu neiskorišćenu uplatnicu i pokazujem. „To vam više ne važi, promenio se tekući račun“. Gubim duel i plaćam novu taksu: dobijam papir na kome piše da privremeno ne mogu dobiti vlasnički list, do daljeg!

I tako, naplaćuju se takse, puni se budžet, problemi se gomilaju, ali je u budžetu sve više para. Neki citiraju nekog drugog kad kažu da im je neprijatno koliko se nakupilo para u budžetu. Kad se ovako puni – treba da im je neprijatno.

DVA PUT KRATIM I OPET KRATKO

U Miloševićevo vreme donet je zakon o povraćaju nepravično oduzetog poljoprivrednog zemljišta ranijim vlasnicima i njihovim naslednicima. Kao jedan od naslednika u ono vreme pojavio sam se pred nadležnom komisijom u Velikom Gradištu. Na ime povraćaja tri hektara poljoprivrednog zemljišta, koje je pola veka koristio PIK Ramski rit, ponuđeno mi je 33 ara uređenog građevinskog zemljišta, na različitim lokacijama. Potpisao sam zapisnik i uveden sam u posed preimenovanog građevinskog zemljišta. Na licu mesta ništa nije bilo uređeno, ali je bar sve uređeno kroz papire, u katastru. Bar je tako rečeno i u to sam do nedavno verovao. Kad, stiže pismo od katastra, tačnije Službe za katastar nepokretnosti Veliko Gradište, gde se kaže da ja jesam vlasnik 33 ara, ali uz zabeležbu obaveze plaćanja naknade za promenu namene tog zemljišta! To što sam dobio samo 11 odsto površine koja je trebalo da bude vraćena, nikom ništa. Rešili ljudi da naplate nešto što nije ušlo u pogodbu. Tako se za istu uslugu traži duplo plaćanje, a pitanje je da se neće posle nekog vremena smisliti još kakva taksa. Koliko čujem, katastar, i pored ovakvog harača, ne stoji finansijski najbolje. Što rekao moj stolar, dva puta kratim i opet kratko.