Šta nas više košta – protesti ili korupcija?

Kada je reč o ekonomskim posledicama demonstracija, potrebno je imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, te efekte je teško proceniti jer na ekonomsku aktivnost istovremeno deluje više faktora. Drugo, važno je uzeti u obzir i pitanje šta su troškovi statusa quo, odnosno trenutnog stanja koje karakteriše rasprostranjena korupcija, a koja je među ekonomistima već odavno prepoznata kao kočnica razvoja. Treće, ovi protesti postavljaju i pitanje raspodele, a ne samo ukupnog dohotka, zbog toga što je prepoznato da je za nekog korupcija sredstvo sticanja bogatstva, dok drugi zbog nje ostvaruju gubitke – bilo da su ti gubici izraženi u novcu ili u slabijem kvalitetu usluga koje pruža javni sektor (npr. zdravstvo).

Ako krenemo od potencijalnih negativnih efekata na ekonomski rast, tačno je da politička nestabilnost i neizvesnost mogu u nekoj meri da izazovu zabrinutost kod investitora, što bi umanjilo njihovu spremnost da ulažu, a to bi smanjilo ukupnu privrednu aktivnost. Međutim, procena tih efekata je komplikovana zbog toga što su ekonomski rast i nivo investicija rezultat većeg broja faktora – poput cena energenata, privrednog oporavka glavnih trgovinskih partnera, zbog čega su takve procene podložne manipulaciji. Najpre treba istaći to da ovde u skorijoj istoriji nisu zabeleženi značajniji efekti u godinama kada su izbijale demonstracije. U krajnjoj liniji, oni nisu bili toliko jaki da značajnije skrenu privredu sa njene dugoročne putanje.

Tokom 2019. godine – kada su bili aktuelni protesti „1 od 5 miliona“, Srbija je zabeležila istu stopu rasta kao 2018. Susedna Crna Gora je tokom 2019, kada su se u toj zemlji dešavali antikorupcijski protesti imala nešto manji rast nego prethodne 2018. godine, ali i dalje u skladu sa dugoročnim trendovima privredne aktivnosti u toj zemlji.

Naravno, ne treba zanemariti činjenicu da su aktuelni protesti masovniji od onih iz 2019. godine, pa bi se zbog toga očekivalo da eventualni negativni efekti budu izraženiji. Ipak, za to za sada ne postoje konkretnije naznake, iako se povremeno mogu pročitati napisi o zabrinutosti investitora o daljem razvoju dešavanja. EBRD je nedavno izašao sa ažuriranom prognozom rasta privrede Srbije u 2025. koja je ostala na nivou od oko 4%, što je identično očekivanjima za 2025. godinu, s kojima je EBRD izašao prošlog septembra. Pojedine banke jesu spustile svoje prognoze – npr. Erste i Rajfajzen banka su smanjile svoje projekcije za 2025. godinu (sa 4,3-4,5% na 3,8%). S jedne strane, treba imati u vidu mogućnost da su ove prognoze bile preterano optimistične jer su inicijalno bile iznad prognoza svetskih institucija (MMF, Evropska komisija, EBRD) od oko 4%. S druge strane, usporavanje privrednog rasta Srbije može biti posledica više faktora poput sporog privrednog oporavka u Evropi, kao i neizvesnosti zbog trgovinskog rata između SAD-a i ostatka sveta.

Recimo, međutim, da možemo pouzdano da predvidimo da neizvesnost koji stvara politička stabilnost dovesti do smanjenja privrednog rasta od jednog ili dva procentna poena. Ti efekti nisu beznačajni, ali bi u ovom kontekstu bilo potrebno da se oni sagledaju u poređenju sa troškovima održanja trenutnog sistema koji karakteriše visoka korupcija, a koja takođe ima svoju cenu. Srbija je već duže vreme prepoznata kao jedna od zemalja sa najgorim stanjem korupcije u Evropi. Transparency International ju je u svom poslednjem izveštaju o stanju korupcije u svetu rangirao među pet najkorumpiranijih zemalja u Evropi. Prema njihovim poslednjim izveštajima, stanje korupcije u Srbiji je sve gore, a sa sličnim ocenama izlaze i druge organizacije koje se bave stanjem institucija u svetu.

U ekonomskoj literaturi je prepoznata veza između ekonomskog rasta i institucionalnog uređenja jedne zemlje, uključujući i kapacitet države da korupciju drži pod kontrolom. Prema tome, Srbija sa trenutnim stanjem korupcije na godišnjem nivou gubi značajan deo potencijalnog ekonomskog rasta. Jedna procena govori da Srbija zbog slabog institucionalnog okvira na godišnjem nivou izgubi u proseku oko jedan procentni poen ekonomskog rasta, a to je trošak koji se ponavlja iz godine u godinu, što dugoročno predstavlja daleko veću štetu.

Na kraju, važno je imati u vidu da je pitanje korupcije neraskidivo povezano sa raspodelom dohotka, jer je ona i u široj javnosti prepoznata kao sredstvo za sticanje bogatstva onih sa političkim vezama. Stoga se antikorupcijski zahtevi mogu u neku ruku tumačiti kao zahtevi za preraspodelom – od onih koji su se preko korupcije obogatili ka onima koji su zbog korupcije oštećeni, bilo da je reč o firmama koje ne dobijaju tendere zbog nedostatka političkih veza, bilo da je reč o običnim građanima, koji su uskraćeni za osnovne usluge javnog sektora.

Autor je ekonomista

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.