Šta su nama devedesete?

Kada ne znaš šta ćeš; kada su ti svi kečevi iz rukava izleteli; kada ti ovi iz marketing i PR službe sležu ramenima; kada više ne pomaže optuživanje vlasti za sve i svašta; kada ni sam ne znaš šta više da kažeš – ti onda udaraj na osećaj straha. Kreni da arlaučeš na sav glas kako se vraćaju devedesete, jer to uvek raspali blentavu masu.

Bombastični naslovi, eksplodirajuće izjave, narikačke histerije i ostale melodrame kada se spomene to doba, jer, razume se, nikome one nisu baš ostale u lepom sećanju.

Ali, opet, danas se u Srbiji imbecilno ublažava ta dekada sa „bila je dobra muzika“, „mogo si uvek nešto da smuljaš“, „bili su to bezbrižniji dani nego danas“ – i, bogo moj, ponekada se desilo da budu prazni rafovi, da ne znamo kako ćemo preživeti sledeći dan, da nas, sunce im, tri meseca bombarduju, ali, nema veze, važno je da smo mi živi.

Tu i tamo se poveže za neku turbo-folk zvezdu, pokojeg udbaškog krimosa, namazanog tajkuna i korumpiranog političara, i sve to kroz estradizovanu i marićevsku prizmu. I to je to. Ta neuka i relativizujuća masa ljudi ima jednu romansiranu zamisao šta devedesete, zapravo, predstavljaju. Pa, tako dobijamo jednu široku paletu sa koje se selektivno uzima, a sve ostalo se ignoriše i prećutkuje.

A sada, ajmo ispočetka, jedan podsetnik šta još predstavlja taj period.

Dok je u Beogradu bio i dalje neuveli procvat rock’n’rolla, bezbrižnog ubrizgavanja horsa i blejanja ispred SKC-a, JNA je sadistički gazila Vukovarom, granatirala Dubrovnik, dok su u pozadini paranormalne formacije zulumčarile, palile i pljačkale.

Kada se po Srbijatriji zaptikivalo zašto su nam, blagi bože, uvedene sankcije, po Bosni i Hercegovini vršljale su zločinačke bande neljudskih spodoba i sravnjivale sve što je nesrpsko.

Za vreme kada su se ovde pomodarski slavile slave, uprkos najvećoj hiperinflaciji, recikliralo pravoslavlje, đuskalo uz tadašnje novopečene hitove, nosile zlatne kajle, igralo na krkačama ortaka i, malo-malo, pucalo u vazduh od veselja i milja – u Sarajevu više nije bilo dotoka vode, struje, osnovnih namirnica, letelo je sve u paramparčad i bilo na meti razjarenih artiljeraca i snajperista, tokom sve četiri godine rata.

Ćutalo se ovde i nemo posmatralo kada se desila, primera radi, eksplozija na sarajevskoj pijaci Markale, gde je poginulo 68 ljudi, a preko 200 njih je bilo ranjeno. Kao kada bi Kalenić pijaca bila minirana. Dok se u leto 1995. išlo na bazene, Adu Ciganliju i splavove, u Srebrenici je u roku od samo par dana sistematski pobijeno više hiljada Bošnjaka, i time počinjen najveći zločin u Evropi nakon Drugog svetskog rata.

A kada se u zimu ’96. na ’97. tri meseca lupalo u šerpe, pištalo, sviralo i šegačilo na ulicama Beograda protiv Slobe zbog, ne ovo sve gore navedenog, nego zbog pokradenih izbora, na Kosovu se sprovodio nacistički aparthejd prema albanskom stanovništvu. Posledica svega toga je bilo proterivanje na stotine hiljada Albanaca i na hiljade mrtvih i nestalih.

Da ne dužim, ovo je samo bila previše skraćena hronologija zla što devedesete zaista predstavljaju. NJihova anatomija je mnogo, mnogo, mnogo kompleksnija i odurnija od paušalnih izjava o praznim rafovima i nestašici goriva.

Pričati o ovom razdoblju znači pričati o zlodelima tadašnjeg političkog establišmenta, koji je uz pomoć Srpske pravoslavne crkve, SANU, ratnohuškačkih propagandista, vojnih i bezbednosnih struktura, i uz podršku javnosti zarobio nas u ovaj košmarni limbo u kojem trenutno živimo. Devedesete nikada nisu odlazile, samo su se vešto prikrile.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.