Država Srbija jedna je od najstabilnijih država u svetu. Nisam uopšte ironičan dok ispisujem ove reči. Ali to ne znači ništa dobro. I biće sve manje dobro. Postoje, naime, različite stabilnosti. Jedno je, recimo, negativna stabilnost entropije; sasvim je druga stvar stabilnost jednog dinamičkog sistema večito ugrožavanog zamorom materijala i inercijom. U tehničkom smislu, letelica koja počiva na otpadu neuporedivo je stabilnija (time i bezopasnija) od aviona koji svakodnevno saobraća. Nezgoda je u tome što se letelicom sa otpada nikuda ne može odleteti.


Naša država je nalik avionu sa otpada. U tom avionu, istina, postoje piloti, perseri, stjuardese i putnici; aerodromska taksa i karte uredno se i papreno naplaćuju. Postoji, štaviše, i plan leta. Malo, malo pa stjuardese objave: „Vežite se, polećemo.“ Pale se znaci zabrane pušenja. Ali u odsudnom momentu, kada u realnom svetu avion počinje da rula, naši piloti povlače ručicu gasa i kreću da oponašaju zvuk motora – brrrrrrrrr, huuuuuuuuuu, tu tuuuuuu, bi, biiii.

Jeste ovo karikatura. Ali lik se prepoznaje.

Kako je, međutim, sve to počelo? Na samom kraju osamdesetih i početkom devedesetih, u vreme globalnog sloma komunizma, Slobodan Milošević je – intuitivno li, instinktivno li – došao do zaključka da mu je najprobitačnije da na ruševinama komunističkog sistema ništa ne gradi već da izgradi politički sistem zasnovan na negativnoj stabilnosti društvene entropije. Ispravno je, mada kratkoročno, pretpostavio da je to skopčano sa najmanje ruzika. Takvom političkom sistemu upodobio je i ekonomski. Lansirao je, takođe kratkoročno uspešno po njega, svojevrsnu ekonomiju beskonačnog recikliranja, šverca, lopovluka i otimačine. Ali kao što avion sa otpada, nezavisno od neporecive bezbednosti i stabilnosti, nikuda ne može da odleti, tako i država-maketa, država- simulakrum ne može da funkcioniše. Privid funkcionalnosti ipak mora da postoji, još nije vreme za povratak u plemensku zajednicu, pa budući da nije u stanju da funkcioniše konstruktivno (što bi ugrozilo negativnu stabilnost) onda se okreće destrukciji. Eto pravog uzroka serije ratova u SFRJ. Vođeni su tek da bi se stvorio privid da se nešto smisleno radi. Da bi se pružila iluzija nekog cilja.

Usledilo je stvaranje veštačkih i kratkovečnih srpskih republika i krajina, stvaranje koje je u stvari postepeno razaralo državu Srbiju. Umesto da bude brana samovolji, bezakonju i kriminalu, srpska država je postala glavni faktor samovolje, bezakonja i kriminala. Raspad države i – što je još gore – društvene zajednice nevešto se – ali opet uspešno – prikrio penom pansrpskog patriotizma

Onda je – ne zahvaljujući naporima DOS-a – već usled fizičke neodrživosti takvog stanja, došao peti oktobar i tzv. „demokratske promene“. Koje ništa nisu promenile. Već šestog oktobra pseudoserdar Koštunica i siva zona iza njegovih leđa, rukama i nogama su počeli da rade na restauraciji stanja političke i državne entropije. Pena pansrpskog patriotizma je ponovo prekrila sve opačine i sva nepočinstva. Stvar je kulminirala proglašenjem kosovske nezavisnosti kada je serdar krenuo u akt otvorene destrukcije sopstvene države. To je, međutim, domen psihopatologije. Mi ćemo se vratiti na politiku.

Kakva god ona bila.

Posebno je pitanje zašto je gotovo čisto demokratska vlast posle Koštuničinog odlaska nastavila da ide stazama koju su utabali Milošević i serdar. I da zato još dobija komplimente Miloševićevih kamarada. Nije baš sve isto, mora se priznati. Ali se moramo i zapitati: zar su čari inercije, negativne stabilnosti i apsolutne neodgovornosti, toliko snažne da pokolebaju čak i one za koje pretpostavljamo da su u politiku ušli vođeni idealima? Ili su simulakrumi političkog sistema i lažne institucionalnosti do te mere neiskorenjivi da ulaskom u njih poništavaju svaku konstruktivnu aktivnost? To su pitanja na koja će odgovore dati budućnost.

Pod uslovom da je bude.

Da li smo došli u krajnje zabrinjavajuće stanje stagnacije. Beskonačnog tavorenja. Relativno udobnog truljenja. Na srpskoj političkoj sceni izgleda da je zavladao detant. Ideološke razlike su se izgubile, ako ih je ikada zaista i bilo. Preostale su samo kozmetičke i stilske razlike. Ako su, recimo, države Miloševića i Koštunice postojale samo na mitinzima, na događanjima naroda i po kojekakvim jarugama, najnovija država Srbija postoji isključivo na televizijama, koncertima i po teniskim turnirima i sportskim manifestacijama.

Sve već postaje groteskno. Nesporni, na primer, uspesi Novaka Đokovića i devojaka nikada se ne mogu pretvoriti u politički. Da je tako, proces bi bio dvosmeran, pa bi Toma Nikolić (najviše liči na tenisera, ništa lično) kao od šale osvojo Rolan Garos. Doduše, unutar solidifikovanog simulakruma, postižu se neki politički uspesi, ali to samo celu stvar vodi još dublje u konceptualizaciju države, u njeno svođenje na natpise na majicama, bodrenje sportista i TV duele i spotove.

Hegel je lepo negde napisao da iz istorije niko nikada nije ništa naučio. I zato se istorija neprestano ponavlja. Pogotovo kod nas. Suštinska nenasilnost i relativna uljuđenost postoktobarskih režima nisu u stanju da promene njihovu jalovost i nespremnost da se uhvate u koštac sa istorijskim izazovima. Tu koncepti i šminka ne pomažu. Pomažu samo duboki rezovi. Za koje ovde više niko nije spreman.

Kada se pretera sa konceptualizacijom i optoelektronskim iluzijama, piše Pol Virilo, više nemamo manju ili veću katastrofu koja se događa unutar realnosti. Ono što sledi je katastrofa realnosti same.

Pogledajte naše televizije, prelistajte naše novine, razmislite.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari