Strateško partnerstvo na probi

Srbija sa Kosovom, odlukom ruske vlade našla se na listi „rizičnih zemalja“ zbog navodno eksplozivne političke situacije u zemlji, zaostalog ekonomskog ustrojstva, energetske zavisnosti, niskog standarda stanovništva, porasta kriminala itd.

Srbija je stavljena u istu grupu sa Iranom, Severnom Korejom, Izraelom, Sudanom, Tadžikistanom, Čadom i, interesantno – Gruzijom i Abhazijom. Istina je da se naša zemlja, manje više uspešno, bori sa mnogim teškoćama, kao i sama mnogo bogatija Rusija, ali ni jedna od njih ni sve zajedno, ne opravdavaju iznetu ocenu i rangiranje Srbije sa zemljama od kojih su neke pod patronatom Rusije.

Uglavnom kraće komentare karakteriše uzdržanost, od neverovanja u istinitost informacije jer dolazi iz prijateljske Rusije – strateškog političkog i značajnog ekonomskog partnera, uz pokušaj minimiziranja njenog značaja i mogućeg uticaja na bilateralne odnose između dveju zemalja; razumevanja za odluku ruske strane, pripisujući joj rutinski prilaz i automatizam u donošenju takvih odluka na niskom, činovničkom nivou u MSP, bez političkog značaja, uz konstataciju da su ruske ocene situacije u našoj zemlji fundirane na stvarnom stanju, do nevoljnog priznanja jednog bivšeg MSP da odluku ne razume i da je nezgodno što smo uključeni u društvo zemalja sa kojima se ne možemo porediti i kome ni po kom osnovu ne pripadamo, i veruje da je to kazna za našu pronatovsku politiku. Činjenica je, međutim, da je ova odluka ruske vlade u nesaglasnosti sa dosadašnjim razvojem odnosa koje oba strane ocenjuju pozitivno; u potpunoj suprotnosti sa, za potpis pripremljenim sporazumom o strateškom partnerstvu između dveju zemalja i proklamovanom spoljnom politikom nove Rusije. Ipak, ili baš zbog toga, naša javnost zaslužuje potpuniju informaciju i, s pravom, očekuje da naše MSP pozove ruskog ambasadora i zatraži objašnjenje te čudne odluke. Šta je, inače, osim Kosova, predmet čestih konsultacija ministra Jeremića sa ruskim partnerom? Što se tiče plata osoblja ruske ambasade, jedino se može postaviti pitanje šta je to što ambasador Konuzin zna i javlja svojima, što mi, pa i diplomatski predstavnici drugih zemalja, ne znamo?

U tom očekivanju, razumljive su moguće spekulacije o elementima politike velike sile kao što je Rusija, s ozbiljnim interesima na ovom području, nezadovoljstvu Rusije našom evropskom politikom i korisnom saradnjom sa članicama NATO-a (na šta ni ona nije gadljiva) u reformisanju, reorganizovanju i osposobljavanju Vojske Srbije za, kad tome dođe vreme, angažovanje u aktivnostima EU. Za jednu veliku, prijateljsku silu, neozbiljno deluje pretpostavka da je to „šamar“ zbog organizovanja Konferencije partnera NATO-a u Beogradu na kojoj je bila predstavljena i ruska vojska. Ili je to odgovor na prihvatanje Turske i njeno angažovanje u sređivanju odnosa u regionu? Da jeste, to bi na Zapadu bilo definisano kao štap iz paradigme „štap i šargarepa“, opomena ili odmazda zbog politike Srbije koju Rusija ocenjuje kao ugrožavanje njenih strateških interesa ovde, i šire u regionu.

Uverljivo objašnjenje jednog ovako trapavog poteza je neophodno i to što pre, radi otklanjanja sumnji i zaustavljanja spekulacija, zarad nastavljanja trenda razvoja obostrano korisnih odnosa na osnovama ravnopravnosti, uzajamne koristi i poštovanja pravca unutrašnjeg razvoja i spoljnopolitičkog opredeljenja koje je svaka od njih izabrala za dobrobit i napredak svoje zemlje.

Autor je član Foruma za međunarodne odnose Evropskog pokreta u Srbiji