Sumrak ljudskih prava

Suspendovanje naloga Donalda Trampa na Fejsbuku – kvalifikovano od njegovih pristalica kao cenzura – navodno je imalo za cilj sprečavanje narušavanja bezbednosti Amerike.

Jednoj ovdašnjoj doktorki je nedavno pretresen stan i privedena je na informativni policijski razgovor uz objašnjenje da je tobože širila paniku i lažne vesti na društvenim mrežama, iznošenjem sopstvenog mišljenja o opasnosti vakcinisanja protiv kovida 19.

Poznati domaći glumac – olako medijski, kao i od pojedinih koleginica i kolega lakonski optužen za silovanje – promptno je kaštigovan, neregularno izostavljen iz nekih pozorišnih predstava, čime mu je narušen i profesionalni i privatni ugled a da krivični postupak protiv njega nije (još) ni pokrenut.

Šire uzev, o pravno proklamovanoj a faktički uglavnom nepostojećoj pretpostavki nevinosti, o kršenju zabrane retroaktivnosti delovanja pravnih pravila, o uskraćivanju pristupa informacijama od javnog značaja, o narušavanju tajnosti ličnih podatka, kao i o sramnom obelodanjivanju navoda iz službenih istraga i evidencija u Srbiji – da i ne govorim.

Za osudu javnog mnjenja, za stav „većinske“ javnosti – daleko pre eventualne pravnosnažne sudske presude – za postojanje određene velike, neposredne i neotklonjive opasnosti, za postupanje u krajnjoj nuždi – neophodno je unapred predočiti brojne i čvrste dokaze – da bi kristalno čisto bio spoznat izvesni životni događaj koja zahteva bespogovorno i hitno državno intervenisanje.

Po krajnjem izuzetku i pre definitivnog sudskog izjašnjenja.

Da li je „zaštita zdravlja“ taj čarobni plašt koji – danas i ovde (ali i u mnogim drugim državama!) – „pokriva“, tj. ograničava slobodu kretanja, slobodu javnog okupljanja (pa i nju selektivno, kako vlast naumi /sic!/), slobodu medija, slobodu mišljenja i izražavanja?

Da li smo na pragu novog poimanja istine – istine koja „visi“, ljulja se i povremeno se strmoglavi, pada – jednog novog pravnog svežnja iskonstruisane tobožnje prevencije, pravnog stabla zasađenog na promenljivim i klimavim stavovima, na verovatnoći, pa čak i samo na sumnji?

I na moći (po)glavara, osobito.

Prava koje – naročito u javnopravnoj sferi – suviše često ne počiva na autentičnoj istini, već na neobrazloženoj (ili samo tanko argumentovanoj) diskrecionoj oceni, na pukoj arbitrernosti – šta više, najčešće na varljivoj političkoj proceni.

Da li se tû, pred našim očima rađa novi nacionalni – ali i evropski i svetski! – javni poredak – dobrano „usisavajući“ i onaj normativni! – koji promoviše kategorije nesigurnosti, nepokrivenog rizika, brzine, profita, voluntarizma i površnosti?

Umesto duboko utemeljene pravde, razumnosti i moralnosti. Da li smo zakoračili na teren relativizacije ljudskih prava koja vodi do njihovog sumraka? Oportunitet caruje, zakonodavstvo i pravna praksa krivudaju.

Sve je više u ovdašnjem kraju zamaskiranih lex specialisa i lex individualisa, po ćefu zainteresovanih.

Da li je jeres govoriti o minucioznom tumačenju pravnih propisa uz oslanjanje na proverene međunarodne standarde i praksu Evropskog suda za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda? Nipošto.

Nasušno je afirmisati osnovna ljudska prava, pre svega pravo na život i bezbednost, na psihički i fizički integritet, načelo ravnopravnosti, nediskriminacije, posebno zaštite manjina i etničkih grupa, kao i pravo na razlilčitost, striktno tumačenje pravnih izuzetaka, doslednost upravno-javnog i sudskog postupanja u skladu sa načelima srazmernosti i legitimnih očekivanja građana.

Krunisano pravom na jednaku procesnopravnu zaštitu svih i na pravično suđenje u razumnom roku.

Pravo ne sme da bude politikantska, zloupotrebljiva, bljutava, veštačka pihtija!

Da bude nedorečeno kao i mnogo toga na domaćem tlu: od meandrirajućeg tzv. evropskog puta Srbije, statusa Kosova i Metohije, odnosa sa okruženjem, preko krajnje spornih privatizacija, nejasnih tajkunskih bogaćenja, slučajeva nerešenih krupnih korupcija i drugih afera, misterioznih smrti javnih delatnika, nerasvetljenih ubistava i nasrtaja na novinare, nezakonitih praćenja i prisluškivanja, krivičnih prijava „zaturenih“ u tužilačkim fiokama, nikad završenih sudskih pravnih procedura, neplaćenih ogromnih poreskih dugova, „sivih“ carinskih malverzacija, nedopuštenih monopola, svekolikih nesankcionih nasilja i brojnih prekoračivanja policijskih ovlašćenja – pa do naprečac ciljno (samo)okrnjenih mafijaških klanova i nedefinisane uloge najviših državnih funklcionera u svemu tome.

Na koncu, zaključak: u Srbiji doista umnogome i nadalje sve više buja galimatijas „tabloidnog prava“ – nekažnjeni i nekažnjivi kič, bofl i koještarije. Ordinarna lakrdija.

„Tada sam tog dana kod lekara naučio: Kad ti je mučno, treba da misliš o onome što dolazi posle. To je kao livada u povratku“ (Danilo Kiš, Rani jadi).

 Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu