Sumrak (obrazovnih) institucija

Tako, ni najmanje nije neobično da se sudski procesi godinama rastežu, da policija nije tu u trenucima kada je najneophodnije, da se na zamenu ili sanaciju krova na zgradi čeka nekoliko godina, da je muka kada treba obnoviti lična dokumenta, da grejanje više nemamo nego što imamo i da, konačno, decu lečimo porukama…

To je ono što je očigledno i sa čime se svi jasno susrećemo u svakodnevici. Međutim, ono skriveno i na prvu loptu ne sasvim jasno jeste problem sa kojim se suočavaju institucije obrazovanja.

Prosveta (govorim pre svega o osnovnim i srednjim školama) je u problemu na gotovo svim nivoima.

Oni koji imaju potrebu da rade dublje sa decom često bivaju ismevani, a ni na koji način ne mogu dodatno biti nagrađeni te, vremenom, odustanu od toga da „štrče“. Sa druge strane, oni koji „čitaju novine“ ne bivaju sankcionisani te, ukoliko imaju malo sreće, mogu na taj način dočekati i penziju.

Talentovana deca se ne podstiču na dalji rad jer sistem nema nikakav plan za njih te su prepušteni sami sebi i, tako, vrlo često odu preko čim se za to ukaže prilika. U srednjim školama se pažnja uglavnom usmerava na probleme u okviru slabih učenika te su oni talentovani manje važni.

Pritom, institucije su odsečene i srednje škole ne mogu uputiti zvaničnu preporuku fakultetu povodom daljeg obrazovanja nekog učenika jer to nije praksa (te ga tako država neće stipendirati a samim tim ni sačuvati).

Dalje, masovno fakultetsko obrazovanje jeste širi društveni problem jer se, samim tim, ne može često napraviti jasna razlika između onoga ko je stvarno obrazovan i onoga ko to nije.

Iz tog razloga, mi imamo mnoštvo zvanično obrazovanih koji ni najmanje ne poznaju svoj posao i kojima, pored usko stručnih veština i sposobnosti, nedostaje i opšta kultura te njihovo ponašanje često jeste sve ono što nikako nije ponašanje nekoga na koga je obrazovanje uticalo.

Fakulteti kao industrija diploma izbacuju na tržište rada najčešće lažni kadar jer, kao i u okviru srednjih škola borba za učenike, tako i u okviru fakulteta borba za studente neprestano traje a time konstantno spušta čak i osnovni kriterijum kompetencija koje budući akademski građanin mora da poseduje.

Na taj način, profit strogo kontroliše i najviše institucije obrazovanja i, ko god da tu smeta, biva vrlo brzo sankcionisan i isključen.

Iz svih tih razloga, danas više nego ikada pre imamo jaz u onome što je zvanično dato i onoga što to zvanično uopšte može da postigne (većina diploma jedva pokriva osnov onoga što bi trebalo da nosi).

Kada na sve to dodamo veliki broj onih koji završavaju fantomske privatne fakultete i one koji od starta „imaju nekoga ko može pomoći“ – dobijamo inteligenciju koja nije sposobna da prepozna osnovne probleme na ulici, a samim tim je još manje sposobna da reaguje i dođe do rešenja.

Posledica toga jeste naša očigledna sprdnja sa najozbiljnijim stvarima te tako imamo situaciju u kojoj se politikom bave potpuni šarlatani koji ne prezaju ni od čega jer njihova svest nije izgrađena te čak misle da im pripada i mnogo više od onoga gde su sada pa se tako i ponašaju, te grabe što je moguće više bez ikakvih kočnica. Uz to, muzičko-kulturološka scena je slična i dodatno pospešuje atmosferu nerada, gluposti i pseudoelitizma (znam učenike čiji roditelji kupuju velike količine hleba u toku „akcije“ i zamrzavaju ga dok ovi slušaju pesme u kojima se luksuzno letuje u Dubaiju i sl.)

Alkohol je prilično jeftin, cigarete mogu da se motaju, svaki grad ima na desetine kladionica i apoteka, a jedva jednu biblioteku ili muzej.

U toj atmosferi – jasno je kuda možemo stići jer smo baš tamo i krenuli.

Sve dok intelektualci (kojih je sve manje) ne shvate svoju ulogu i odgovornost i ne počnu hitno da organizovano rade na promenama – bojim se da ćemo ići još dublje u bahatosti i neznanju.

„Radnik na fakultetu“ nije intelektualac ukoliko ne proizvodi kvalitet i ne zaustavlja škart.

Isto važi i za sve ostale sektore.

Dokle god ne bude drugačije – imaćemo sumrak institucija (obrazovanja) te sumrak vrednosti uopšte.

P. S.

Poznajem ljude sa diplomama koji ne znaju u kom veku je živeo Tesla, koliko je deset procenata od pedeset, ko je napisao „Prokletu Avliju“, ko je Stanislav Binički ili šta je Luvr.

Tragično je to što možemo i dublje.

Autor je filozof