Tadićevo izvini i demokratski Titanik

Srbija je beznadežno zaglavljena u kružnom toku tranzicije i posledice tog vrtoglavog ringišpila osećaju se na svim poljima.

Dodatno ubrzanje pod naprednim režimom uzrokovalo je ispadanje i grubo sletanje na tuđu zemlju desetina hiljada unesrećenih građana Srbije.

Privreda nam je postala neodrživi hibrid zaostalog samoupravljanja i kaubojskog kapitalizma.

Kultura je svedena na zvučno, vizuelno i tekstualno sinhronizovanje jeftinih latinoameričkih serija.

Politički sistem vraćen je u kameno doba, jer više ne raspravljamo argumentima i činjenicama, već kamenicama.

Sve političke organizacije koje su bojkotom isključene sa državnog bankomata stavljene se pred egzistencijalni izazov.

Demokratska stranka i dalje preispituje svoj raison d’tre, odbijajući da shvati uzroke sopstvene dotrajalosti.

Ona je padom sa vlasti doživela sunovrat, ali ne i potpunu propast.

Njen poslednji državnik sa pozicije predsednika nikako da prihvati svoju ulogu u novom filmu.

Ta uloga je iza kamere, ne u publici kako bi neuki zlobnici želeli, ali ne ni u režiserskoj stolici.

Ni do danas mi nije jasno zašto Boris Tadić nikako da izgovori tu tešku stranu reč „izvini“ dojučerašnjim saborcima zbog zabijanja noža u leđa 2014. godine.

Tada je kao kapetan Sketino sramotno napustio brod koji tone.

Atmosfera u Demokratskoj stranci posle izgubljenih izbora bila je slična onoj na italijanskom kruzeru koji se paradirajući blizu obale nasukao na stene.

DS je tada poput luksuzne jahte, preglomazne, preskupe i rezervisane samo za elitu, pokušala da se približi običnom svetu tako što će arogantno prokrstariti muljevitim srpskim plićacima, mahnuti sigurnim glasovima i obodriti ih zaglušujućim sirenama.

Ali ne da bi mahače sa obale povela sa sobom na lepote mediteranskih pučina, već da bi im pokazala svoju impresivnu veličinu, nadmoć i nedodirljivost.

Demokratski Titanik razbio se o naprednjački stiropor. Kapetan i oficirski kor su prvi zauzeli čamce za spasavanje.

Mnogi su zajedno sa nagomilanim miševima, pacovima i drugim parazitima, preplivali na suparničku palubu.

Stradali su oni koji su radili u kabinama sa motorima, idealisti iz potpalublja, slepi putnici obnevideli od gledanja u evropsko sunce.

Demokrate su pred nestankom jer su poklekli pred najvećim iskušenjima ljudske duše i počinili svih sedam smrtnih grehova.

Protivprirodni blud sa socijalistima, potcenjivačka gordost prema krezuboj Srbiji, pohlepa i proždrljivost koja je revolucionare pretvorila u pijane ruske tajkune, zavist koja je uništila nacionalno samopoštovanje, gnev prema neistomišljenicima koji nas vraćaju u mračne devedesete i na kraju lenjost da se većom izlaznošću pobede i naprednjaci i beli listići.

Lično smatram osmim smrtnim grehom izjednačavati eru demokrata sa naprednjačkim zulumom, ali đavo se uvek dobro maskira kad uzima dušu ili ubedi lakoverne da ne postoji.

Isuviše je sličnosti da prosečni srpski birač ne doživi deja vu kada na opozicionom okruglom stolu ugleda galeriju likova iz prednaprednjačkog doba koje pamti, ili su ga naučili da pamti, po ekonomskoj krizi, nacionalnim poniženjima i političkoj prostituciji.

U čemu je razlika između Đelićevog plajvaza iz Brisela i Vučićevog penkala iz Vašingtona? U čemu je razlika imeđu Šaperovih ili Bebinih spinova?

Zlobni Krle, pijani Sarapa, plastificirana Trivanka, sve su to recidivi ne levih, već umnih skretanja demokratskog „zlatnog doba“.

Naprednjaci danas mašu kartama za nepostojeći metro, ali su pre njih demokrate delile ekspres-ulaznice za EU, jednako nestvarnu i nedostižnu.

Na poslednjoj pobedničkoj konvenciji pre Borisa Tadića govorili su Vuk Drašković, Milorad Dodik, Nenad Čanak, Rasim Ljajić i Mlađan Dinkić.

Zamenite kliničkog psihologa kliničkim psihopatom i dobićete povratak u budućnost u koju ili verujemo ili koja ne može da čeka.

Zašto je, Borise, tako teško reći izvini dojučerašnjim saborcima koji su ostali u rovovima na grudobranu evropske Srbije?

Ako si mogao da se izviniš Hrvatima, a jedini se vodio miroljubivu politiku od svih srpskih predsednika posle uvođenja višestranačja.

Ako si mogao da se izviniš Bošnjacima u Srebrenici, iako si drugi mandat započeo i završio hvatanjem njihovih krvnika.

Ako si mogao da pružiš ruku Haradinaju, iako si se pokazao mnogo otpornijim na pritiske od svojih naslednika.

Ti koji si se hvatao ukoštac sa povampirenim radikalima, sa međunarodnom narko-mafijom, sa Merkelovom, koja ti donosi katil-ferman, danas zbog svoje sujete, kratkovidosti i posttraumatske konfuzije u koju te je bacio izborni poraz doveo si sebe u situaciju da sediš ispred zaključanih vrata dvorskog statističkog alhemičara Miladina Kovačevića braneći izborni rezultat na granici cenzusa.

Tada ti Boško Obradović nije smetao ni u hodniku, ni na bini, jer ste se borili za opstanak svojih stranaka, poslaničke mandate i spasonosno budžetsko finansiranje. Ali, Boško u Savezu – to je već previše.

Danas pokušavaš da kormilariš razmontiranom opozicijom, da je grupišeš, ustrojavaš, usmeravaš.

Razdor u svojoj matičnoj stranci, koju si učinio najvećom i koja te je učinila najvećim, ili poput hijene posmatraš sa distance ili povećavaš cenu neophodnog ujedinjenja.

Demokratska stranka se više ne deli, ona se oslobađa tereta.

Da bi rasla mora da odbaci mrtvo tkivo sa sebe.

Mora da prestane da sebe narcisoidno gleda u iskrivljenom ogledalu i da joj nekadašnja veličina ne bude opterećenje, već putokaz.

Jedno „izvini“, iskreno i katarzično, može da otvori gvozdena vrata iza kojih se krije izlaz iz stranputice kojom smo krenuli pre osam godina.

Autor je član Glavnog odbora Demokratske stranke