Tajne svetske pijace

Saša Nikašinović Nedavno objavljeni statistički podaci o spoljnoj trgovini Srbije u lanjskoj godini dobra su prilika za podsećanje na domaće zablude oko izvoza, uvoza i spoljnotrgovinskog deficita. Najpre na onu najaktuelniju, o tome kako se zbog prošlogodišnjeg jačanja dinara u odnosu na evro izvoz ne isplati i kako je uvoz zbog takvog kursa sve unosniji. Podaci govore suprotno. Srbija može da bude više nego zadovoljna kako je trgovala sa svetom čak i kada se ima u vidu da su rezultati nešto povoljniji, jer u prethodnoj 2005. godini u podatke nije bila uključena robna razmena sa Crnom Gorom.
Prošle godine smo, dakle, izvezli robe za oko pet milijardi evra, što čini povećanje od čak 41,4 odsto. Uvoz jeste bio više nego dvostruko veći od izvoza, ali je rastao sporije – povećan je samo za 24 odsto. Porastao je i deficit u robnoj razmeni sa svetom na impozantnih 5,36 milijardi evra, ali u procentima njegov rast iznosi samo 11 odsto. Pokrivenost uvoza izvozom je, pri tom, povećana sa 42,8 u 2005. na 48,8 u lanjskoj godini.
Uz takve podatke teško je tvrditi da se izvoz ne isplati. Istina je da je zarada u dinarima sada manja, ali veliki izvoznici su često i veliki uvoznici, pa ono što izgube na izvozu nadoknade na uvozu. Ideja da se izvoz stimuliše kursom dinara nikada nije ovde dala rezultate, pre svega zato što zbog visokog uvoza obaranje vrednosti dinara vodi u brzu inflaciju. Zabluda je i da je za izvoz presudna niska cena. Svetsko tržište traži pre svega visoki kvalitet, što znači da je presudan povoljan odnos između cene i kvaliteta. Povećanje izvoza zavisi, dakle, od toga koliko Srbija ima robe onog kvaliteta koji svetsko tržište traži i može li tu robu da proizvede po povoljnim cenama. Očigledno je da takve robe imamo sve više, ali je ipak reč pretežno o proizvodima koji ne zahtevaju složene tehnološke postupke.
Visok uvoz deluje prilično poražavajuće i ljudi su često spremni da kritikuju što se uvozi sve i svašta. Tajna visokog uvoza ipak nije u tome. Najkrupnija uvozna stavka su proizvodi za reprodukciju i oprema, na šta odlazi skoro 80 odsto uvoza. Roba široke potrošnje čini samo 21 odsto ukupnog uvoza. Ne kvari nam trgovinski bilans to što previše trošimo devize na žvake i banane, na automobile, belu i drugu tehniku, nego to što je naša privreda visoko zavisna od uvoznih materijala za reprodukciju – uključujući tu i naftu i gas. I tu se, bar zasad, malo šta može izmeniti. Ako se smanji uvoz tih materijala, nužno će se smanjiti i proizvodnja i izvoz. Ograničavanje uvoza robe široke potrošnje, a za takve mere bi Evropska unija morala da nam debelo progleda kroz prste, dalo bi veoma loše rezultate. Zaštićeni od uvozne konkurencije domaći proizvođači bi nam nudili skupu i nekvalitetnu robu. Izvoz bi im u takvim uslovima bio zadnja briga. Za smanjivanje uvoza je, dakle, isti lek kao i za izvoz – to će biti moguće u onoj meri u kojoj domaći proizvođači uspevaju da proizvedu robu koja i kvalitetom i cenom može da konkuriše uvoznoj – bilo da je reč o sredstvima za reprodukciju ili o robi široke potrošnje.
A sve to nije proces koji bi mogao kratko da traje. Osuđeni smo, dakle, još dosta dugo na visok deficit trgovinskog bilansa. Mnogi ekonomisti su zbog toga zabrinuti, ali sve dok devizne rezerve i pored tog deficita ovako brzo rastu razloga za neku veliku brigu nema. Devizne rezerve Narodne banke Srbije sada iznose oko devet milijardi evra, a samo u prošloj godini porasle su za četiri milijarde evra. I to uprkos činjenici da nam je lane deficit trgovinskog bilansa bio 5,36 milijardi evra.