Tako i ove naše egzistencijalističke muke imaju nadu da će ih rešiti Evropska unija. A šta ako je suština drugačija, ako mi rešavamo neke egzistencijalne probleme Evropske unije kakav je i očigledni nedostatak kadrova?

Ništa u životu nije slučajno. Ono što zovemo slučajem samo je nepoznati uzrok poznate posledice, govorio je Volter. Posledica, masivni egzodus naših mladih stručnjaka u Evropu, ima ipak poznati uzrok – preku potrebu Evrope da ih asimilira i iskoristi.

Sve se u životu uči. Sokrat je smatrao da se čak i vrlina može naučiti, da je ona znanje. Danas su znanje, da ne kažem razumevanje strogo zabranjeni. Kao lek protiv razmišljanja i razumevanja Evropa je izmislila Bolonjsku deklaraciju, Orvelov koncept sistemskog zaglupljivanja. Bolonja ne insistira na znanju nego na pamćenju. Istog se dana predaje i ispituje o predavanom. Vežba se memorija a ne razum – upravo ono što je Zapadu i potrebno. Studenti se svode na bodove, istina prenosive. Bolonjska je deklaracija evropski ingeniozni patent za sistematsko uprosečavanje: nema posebnih i istaknutih, ali će retko ko i pasti, posebno ako je „pristojan“. Studente učimo da budu bespogovorno poslušni i da robuju autoritetima ma koliko lažni bili – to Zapad naziva pristojnošću, From strahom od slobode. Nakon Bolonje svi znaju jednako malo, ono što je potrebno da bi sistem koji ih zove i dalje opstao. Onda Evropa izmisli i vladare koji pod plaštom brige za „javne rashode“ zabrane zapošljavanje najboljoj deci svojoj. Takvi Bolonjce, poslušne i izdrilovane, pošalju na Zapad da se pridruže bezbrojno bezimenim kolegama sa svih strana Istoka i upregnu u medicinu sa kreativnošću od koje su pobegli i radnici Fijata u Kragujevcu. Počinju da reprodukuje činjenice zapamćene u Bolonji i postaju šraf u nikada prekinutom mehanizmu eksploatacije još od Adama Smita. Svi su tu na gomili – svi podjednako znaju i odmah su spremni da otpočnu sa trgovinom zdravljem…

Stalno žudimo za Zapadnom „pristojnošću“, pa se i anglosaksonski izraz „polite“ kao znak dobrog razumevanja njihove uglađenosti neopaženo uvukao u naš snobovski i kvazielitistički rečnik. A evropska mantra o pristojnosti nije ništa drugo od planetarno sproveden fromovski eksperiment bekstva od slobode. Pod plaštom brige za pojedinca isti se odmalena uči da ne misli i ne postavlja pitanja, s obzirom da su individue uvek opasnost po sistem. Kako će individue po pravilu imati problem sa sistemom, ljudi se u Evropi nesvesno odriču svoje slobode da budu različiti. Tako u pravilu počinju da oponašaju i podržavaju postojeći sistem vrednosti. Obeshrabruje se sopstveno razmišljanje i serviraju se gotova rešenja za sreću. From to zove konformizmom, a ja planetarnom nesrećom.

LJudi se utapaju u masu koja ne misli svojom glavom i ne odlučuje za sebe, nego oponaša druge. Sve je predstavljeno pojednostavljeno: novine prezentuju već pripremljena mišljenja, popularna kultura nudi već spremljene vrednosti, a filozofske škole vlastite teze kao neprikosnovene istine. Šta ako je sve na svetu nesporazum, šta ako je smeh zapravo plač, pitao se Sjeren Kjerkegor?

Sve do ingenioznog predloga o dualnom obrazovanju i budućem usmeravanju gimnazijalaca (mislim da vlast ima nameru da upali sveću Stipi Šuvaru), naše su se obrazovne institucije više oslanjale na Epikura nego na Angelu Merkel. Kada kažem da je životni ideal sreća i spokojstvo, izbegavanje politike i negovanje prijateljstva to zvuči savršeno moderno, kao pamflet o pridruživanju Evropskoj uniji! Ipak, to je filozofija mudrog Epikura iz trećeg veka pre Hrista, koji je tvrdio da se do sreće i zadovoljstva stiže unapređenjem vrlina i negovanjem duha, a ne stalnim insistiranjem na „korisnom znanju“. Nevolja počinje onog trenutka kada ljudi počnu da veruju da je ono što znaju jedina istina, te da ono što se ne može „naučno“ saznati, u suštini i ne postoji. Tako se nauka pretvara u naučno praznoverje i u suštini postaje temelj gomile gluposti u kojima nema ni nauke, ni filozofije, ni vere – tvrdio je Karl Jaspers. Uzajamna komunikacija kao borba za uzajamnu ljubav i solidarnost a kao način za prevazilaženja egzistencijalne teskobe, kao osnov filozofije Jaspersa (usuđujem se reći i Epikura), danas je ustuknula pred činjenicom da je naš predsednik imao obrazovanje kod Stipe Šuvara u fabrici satova Insa. I da danas Angeli Merkel nedostaju profili koje će iškolovati Srbija u meri i na način kako će to odrediti MMF i Predsednik.

Ubi bene ibi patria.

Radujem me istorijska činjenica da je nakon ove latinske poslovice propalo Rimsko carstvo.

Autor je profesor Medicinskog fakulteta u Nišu