I ma koliko ove fraze ponekad zvučale istrošeno, treba ih ponavljati i treba glasno reći da je izgradnja istinske demokratije put kojim treba ići. Jedan od kamena temeljaca te izgradnje je maksimalna transparentnost javnog sektora.

Najbolji indikator da li je jedna vlast ili politička partija zaista okrenuta demokratskim vrednostima jeste njihova posvećenost ovom principu. Transparentnost rada državnih institucija nije samo jedan od principa dobre javne uprave koji doprinosi sprečavanju korupcije. Reč je takođe o principu u čijem odsustvu pojedini funkcioneri zloupotrebljavaju svoje funkcije, a vlast postepeno postaje predatorska i autoritarna. Jer što je veći broj funkcionera i što su više ogrezli u korupciji, utoliko su odlučniji da sačuvaju svoje pozicije, ne prezajući od najbrutalnijih metoda u obračunu sa političkim neistomišljenicima i kritičarima, što u krajnjem slučaju može voditi potpunoj totalitarizaciji države i političkom nasilju. U takvim okolnostima smena vlasti nije više pitanje uobičajene demokratske procedure, već pre igra na sve ili ništa, praćena političkom nestabilnošću i turbulencijama koje građanima mogu naneti samo štetu.

S druge strane današnja tehnologija pruža mogućnost stalnog nadgledanja rada vlasti odnosno države odnosno i njenih institucija. Zahvaljujući savremenim informacionim tehnologijama, moguće je rad državnih i organa lokalne samouprave učiniti potpuno transparentnim. Reformski zahvat kojim bi se uspostavio ovakav sistem bio bi veliki korak ka vraćanju poverenja građana u institucije države. Zbog toga bi svaka partija ili pokret koji sebe smatraju demokratskim trebalo da zastupaju i promovišu ideju o maksimalnoj odnosno potpunoj transparentnosti javnog sektora (od ovoga bi bile izuzete samo specifične oblasti poput bezbednosti i sl.).

A potpuna transparentnost javnog sektora bi značila da su na internetu svakom građaninu javno dostupni: javni budžeti (kao i informacije o načinu njihovog kreiranja, usvajanja i trošenja), prostorni planovi (uz obavezne procedure uključivanja građana i javnosti tokom njihovog kreiranja, usvajanja i sprovođenja), baze podataka o javnoj imovini, kao i ugovori koji se sklapaju pri javnim nabavkama i informacije o njihovom izvršavanju (uključujući i dostupnost teksta ugovora pre potpisivanja). Osim ovoga bi trebalo da budu dostupne i informacije o tenderima, što podrazumeva i elektronsko sprovođenje tendera sa jasnim obrazloženjima ukoliko se tenderskim uslovima smanjuje konkurencija, uz mogućnost da na istom mestu svoja stanovišta iznesu i oni kojima je onemogućeno učešće na tenderu. Konačno, potpuna transparentnost bi značila i dostupnost informacija o broju radnih mesta u javnom sektoru i platama (naročito funkcionera i postavljenih lica).

Ukratko, radilo bi se o sistemu u kome bi organizacije javnog sektora mogao da kontroliše praktično svaki građanin. Razloga za ovo opredeljenje leži u iskustvenom saznanju da formalni kontrolni mehanizmi javne uprave i godišnji izveštaji ne daju zadovoljavajuće rezultate. Osim toga, građani i javnost imaju pravo uvida u svaki ugovor koji neko želi da sklopi (ili je već sklopio) u njihovo ime.

Svako ko tvrdi da ovakav sistem nije moguć, bilo zbog toga što je preskup, suviše složen ili pak idealistički i utopistički, nema dobre namere, ili ne razume vreme i ambijent u kome živi.  Postojeća digitalna tehnologija, infrastruktura i informatička obrazovanost naših građana stvaraju osnovu da opisani sistem transparentne vlasti relativno brzo postane realnost (ukoliko, naravno, politička elita to želi). Takođe, ni argumenti o nedostatku novca za nabavku hardverske i softverske opreme za uspostavljanje potpune transparentnosti javnog sektora ne stoje, jer bi ulazni troškovi bili nemerljivo mali u poređenju sa novcem (poreskih obveznika) koji bi se uštedeo zahvaljujući ovakvom sistemu.

Ovaj zahvat u javnom sektoru bi umnogome doprineo izgradnji slobodnog tržišta, demokratske kulture i odgovornosti u našem društvu. Bio bi to i veliki i pozitivan psihološki podsticaj za čitavo društvo da ponovo počne da veruje u institucije i zajednicu. Konačno, sve što radimo danas kao društvo zahvaljujući principu transparentnosti i bazama podataka bi bilo arhivirano i raspoloživo narednim generacijama.

* Autor je docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu

Povezani tekstovi