Preletačević, ili kako se već taj dečko zove, evo ga sad i u Đinđićevom krilu kad je bio beba, na slici koju juče donose novine i društvene mreže: nije taj od juče, njegova biografija je izgleda tek počela da se piše.

U svakom slučaju – a pre novih biografskih otkrića – mi vidimo da to što takođe hoće da vodi Srbiju bira lakrdiju kao najlakši put da do te mogućnosti dođe. Nemam ništa protiv, a i da imam svejedno je. I nije taj prvi – sasvim sigurno ni poslednji – koji će posegnuti za ovim sredstvom. Nisam, verujte mi, do zrelih godina mogao da prihvatim da je Šćepan Mali bio išta drugo nego izmišljotina jednog izvanrednoga pisca. A nije bio. Preletačević je zasad u lakoj literaturi, ko, međutim, garantuje da je se neće dohvatiti i velika pera.

Mudroseri će ovde reći da ove redove piše jedna sklerotična ruka koja ne razume suštinu ove očigledne rugalice. Oni će, isto tako, reći, da je taj nesrećni, burleskni i karnevalski genije iz Mladenovca, samo izraz zbunjenosti i depresije jednog naroda, u kojem postoji nešto revolta, ali koji taj revolt, dakle, bira da izrazi na ovaj način sprdnje i podsmeha.

Ovo je, međutim, najžalosnija komedija koja se da zamisliti. U politici – ovo je politika, šta drugo – ona nije ni dopuštena. Zato što je politika ljudska sudbina. Znam da Preletačević i njegovi sledbenici, desperadosi kakav je i on sam, neće razumeti o čemu im se ovde govori, ali – nešto prostije rečeno – govori se o tome da bi oni vlast uzeli iz jednih neodgovornih ruku i preneli je u druge, na drugi način neodgovorne ruke. Ne znam, stoga, što se ne bi ovim šarlatanima koji mnogima izgledaju simpatično dok izvode performans, reklo da su šarlatani. Na isti način na koji to kažemo Vučiću. Nisu isto? Nisu, ali prisetite se da li Vučić jednoga dana nije krenuo kao i Preletačević.