Iako Pančevac od skoro nije jedini most koji povezuje levu obalu Dunava sa Beogradom, on je za preko sto dvadeset hiljada ljudi koji žive sa druge strane glavna saobraćajna veza sa ostatkom grada.
Dnevno ga koristi preko 100.000 automobila, autobusa, kamiona, a pored toga njime saobraćaju i vozovi.
Uprkos njegovom značaju, „zapušten“ je reč koja ga trenutno najbolje opisuje. Asfalt i trotoar su prepuni rupa, kao i ograde sa strane. Izgled nosećih stubova budi strah u svakom ko se u njih zagleda. Most deluje kao da bi mogao da se sruši svakog dana pod težinom stotina hiljada vozila koji u punoj brzini prelaze preko njegovih mnogobrojnih rupa i useka. Alarmantno je da je poslednja velika rekonstrukcija mosta urađena davne 1965. godine, a radovi od pre desetak godina na pristupnim saobraćajnicama ostavili su glavni deo mosta netaknutim.
Udruženje Ulice za bicikliste već četiri godine vodi borbu za popravku pešačkih staza na Pančevcu, ali u komunikaciji sa institucijama suočava se sa stalnim prebacivanjem odgovornosti između grada i republike. Ukratko, a nije bilo kratko bavljenje ovim problemom, ni Grad ni Republika ne žele da se bave sređivanjem pešačkih staza, a ne mogu čak ni da se dogovore ko je nadležan za svetiljke, pa kad neku vozilo izvali i sruši banderu, ne zna se ko je nadležan da postavi novu.
Šta je motiv za ovakav nedostatak brige prema glavnom pravcu saobraćaja preko sto hiljada ljudi koji svakodnevno putuju preko Pančevca? Da li je to zato što su sa izgradnjom Pupinovog mosta i kompletiranjem obilaznice Zemun-Pančevo, potrebe domaćih i stranih investitora za infrastrukturom zadovoljene, a Pančevac ostaje bitan „samo“ građanima? Zbog toga što niko koga bi vlast slušala ne vrši pritisak na grad ili republiku da se pozabavi ovim mostom? Ili zbog toga što gradska i republička vlast nisu osmislili način na koji bi mogli da napune džepove sopstvenim funkcionerima kroz projekat sanacije mosta?
Uostalom, pogledajmo izjavu gradskog sekretara za poslove odbrane, vanredne situacije, komunikacije i koordinacije odnosa sa građanima Darka Glavaša: „Da je most u lošem stanju, jeste, ali jednostavno mi ne možemo da se mešamo u poslove za koje nismo nadležni.“
Šta je onda posao ovog čoveka ako ne da pritiska one koji su nadležni da se sanira most? Za šta on prima platu, ako ne da uradi sve što je u njegovoj moći da se infrastruktura učini beznednom za njene korisnike, i da se time bori protiv vanrednih situacija? Ova izjava, kao i cela situacija sa mostom je samo još jedan dokaz da je za gradsku vlast leva obala Dunava područje Beograda drugog ili trećeg reda. Primera gde ovo vidimo je puno, od nepostojanja srednjih škola, nedostajuće kanalizacije, nagomilanog otpada pored puta, zapušenih i zagađenih atmosferskih kanala u koje se izliva fekalna i tehnička voda, preko divlje gradnje i nedostatka društvenih sadržaja. Trotoari i drugi javni prostori i pored prijava građana se ne uređuju, a jedino na šta se obraća pažnja je kolovoz. Valjda je jasno da on služi samo da se kroz ta naselja prođe.
Količina nebrige za ovaj most i njegovu sanaciju, pored tolikog značaja koji ima za Borču, Sebeš, Krnjaču i sva druga naselja leve obale, prosto je bizarna. U poređenju sa projektima poput muzičke fontane ili novogodišnje rasvete u koje u uloženi milioni našeg novca, Pančevac je od svakodnevnog životnog značaja za građane. Primer Pančevca očigledno pokazuje da ekipa na vlast i u gradu i republici nema nameru da se bavi brigom o gradu i građanima, već samo delatnostima koje njihovim funkcionerima donose lažni prestiž, ali i pravi novac. Građanima sa druge strane ostaje da prelaze iz dana u dana ovaj most, da trpe truckanje preko rupa i useka, i da se nadaju da neki komad mosta neće pasti slučajnom prolazniku na glavu, ili da se i nešto gore neće desiti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
