U traganju za civilnim društvom u Libiji

Opasan i u inostranstvu, preživeo je tri atentata od strane Gadafijevih agenata.

Danas, Magarif slovi kao pragmatičan političar i lider najliberalnije partije u parlamentu. Tokom parlamentarne kampanje, NFSL je poseban naglasak stavio na ulogu žena u budućem libijskom društvu. Bilo je, međutim, posebno indikativno da u političkom programu stranke nema ni pomena o islamu, osim navoda da Libija „treba da poštuje nacionalni identitet svog naroda, što podrazumeva njegovo kulturno, jezičko, versko i etničko opredeljenje“. Uverenje je ove partije da „nije zadatak vlade da instruiše svoj narod kako da se ophodi u pitanjima religije“.

Zbog toga, pobeda Muhameda Magarifa, po mišljenju domaćih analitičara, predstavlja potvrdu čvrstog opredeljenja većine u novom političkom establišmentu da Libija želi da raskrsti sa svojom prošlošću, uz jasno usmerenje ka izgradnji civilnog društva.

Ovaj put, međutim, neće biti ni lak ni brz. To je proteklih meseci pokazala i burna kampanja za mesta u parlamentu, a koliko će još prepreka biti na tom putu ukazuje sve uzavrelija trka za resore u budućoj vladi, posebno za njenog predsednika.

Za odluku o tome ko će zasesti u premijersku fotelju, a koja treba da bude donesena u prvoj nedelji septembra, neće biti od značaja samo ličnost pretendenata na tu funkciju, već, pre svega, poštovanje ranije postignutog konsenzusa o „regionalnoj ravnoteži“ u podeli političke vlasti, što jedino može da osigura unutrašnju stabilnost zemlje. Naime, prema ovome, dve suštinski najbitnije državne funkcije – predsednik parlamenta i premijer – moraju da budu podeljene između dva politička i ekonomska centra države – Tripolija i Bengazija. Budući da je izabrani predsednik parlamenta Magarif iz Bengazija, vladin kabinet bi trebalo da vodi političar iz Tripolija. I tu nastaje problem.

Pobeda Magarifa i njegovog NFSL u parlamentu predstavlja ozbiljan udar za aspiracije političkog pokreta Muslimanska braća (MB) i njegove „Stranke za pravdu i konstruktivnost“ (J&C), koja premijersko mesto želi za svog člana Avada Barasija, aktuelnog ministra za električnu energiju. Ovaj, međutim, kao i Magarif, potiče iz Bengazija, što ga gotovo automatski eliminiše iz trke za premijersko mesto.

Da bi ipak ostvarili svoj naum i „progurali“ Barasija na mesto šefa vlade, lider J&C Muhamed Savan je tokom kampanje ušao u kontroverzne pregovore sa predsednikom „Alijanse nacionalnih snaga“ (NFA), trenutno najuticajnije političke stranke, Mahmudom Dzibrilom, vršiocem dužnosti premijera u tranzicionom periodu tokom svrgavanja Gadafijevog režima, koji se po pobedi „revolucije“ privremeno povukao sa političke scene. Dogovor je trebalo da osigura podršku NFA Barasiju za premijersko mesto, dok bi J&C uzvratio podrškom Dzibrilovom favoritu za spikera parlamenta Aliju Zidanu, inače nezavisnom članu libijske skupštine.

U trku za ovo mesto se, u međuvremenu, ubacio i Abdurahim Sevehli, lider „Partije za jedinstvo i domovinu“ (UHP) iz Misurate, „grada-heroja“ i najveće žrtve libijskog građanskog rata. Prema kalkulacijama MB, pobeda Sevehlija, koji ne potiče iz Bengazija, nad Magarifom otvorila bi put Barasiju za premijersko mesto.

Ubrzo je, međutim, shvaćeno da Dzibrilov NFA s jasnom platformom civilnog društva i islamistička J&C teško mogu da postanu politički saveznici. Neposredno nakon parlamentarnih izbora, Muhamed Savan je ocenio da je Dzibril „sličan Gadafiju“, a njegova NFA najudaljenija parlamentarna stranka od njihovog koncepta šerijatskog prava. Odbacujući na kraju mogućnost sporazuma sa Dzibrilom, a time i podršku njegovom kandidatu Zidanu, istovremeno suočeni sa porazom Savahilija u drugoj izbornoj rundi u duelu sa Magarifom, islamisti nisu imali drugog izbora već da podrže kandidata NFSL, pa Magarif postaje predsednik parlamenta kao kompromisna ličnost.

Pobeda Magarifa prema preovlađujućim ocenama domaćih analitičara otvara put ka premijerskoj fotelji Mustafi Abusaguru, aktuelnom potpredsedniku vlade, Magarifovom dugogodišnjem saradniku u opozicionoj aktivnosti u inostranstvu. Abusagur, pored toga što uživa ugled političara „čistih ruku“, ima i prednost nad najvećim konkurentom Barasijom time što potiče iz Tripolija te tako zadovoljava i princip „regionalne ravnoteže“. Poznat po svojoj jasnoj otvorenosti ka slobodnom tržištu, uz „prihvatljiv međunarodni imidž“, Abusagur već sada najavljuje spremnost da u svoj budući kabinet uključi svakog ko se uklapa u njegov koncept ekonomskog razvoja zemlje.

Na prvoj sednici novog parlamenta, održanoj 9. avgusta, dat je rok od 30 dana za izbor premijera i vlade. Već sada je ustanovljena većina u parlamentu koja jasno profiliše orijentaciju ka civilnom društvu. Hoće li to biti dovoljna garancija da Libija zaista okrene novu stranicu svoje istorije? Atmosfera na libijskim ulicama govori o velikoj nadi naroda, pogotovo mlade generacije, da novo rukovodstvo zemlje odgovori takvom izazovu. Neće biti potrebno još dugo da se sačeka odgovor.

Autor je bivši ambasador Srbije u Libiji i član Foruma za međunarodne odnose