Uloga nosoroga u politici

proganjanje onih koji su narušavali osnove društva. Jedan koji je iskusio posledice svoga asocijalnog, ali zakonskog ponašanja bio je Alkibijad. Da je skupština bila u pravu pokazao je sam izgnanik, koji se pridružio Persijancima protiv Grčke.
No vratimo se našem protestnom skupu. Zašto nije bio zabranjen, pitaju se mnogi? Pa nije ni mogao, jer nije ni postojao. Taj protestni skup izgleda nije bio ni prijavljen, a nije ni mogao biti, jer nije bio definisan. Šta je to bilo? Miting, protestna šetnja? Ko ga je organizovao? To ni danas ne znamo, pa država ne može da pozove organizatore na odgovornost. To je taj raskorak između formalno-pravnog i stvarnog i mogućeg.
Da bismo mogli da komuniciramo s nekim, moramo govoriti isti jezik, u širem smislu. To znači da poštujemo isti etos. Ako neko ne vidi šansu da ostvari svoje ciljeve, osim ako laže, krade, preti, ubija itd. – dijalog s njim nije moguć. Takvi se ignorišu, takvi se eliminišu, ali se ne komentarišu. Svaki komentar koji ne završava predlogom da se pošast eliminiše samo je legalizuje. To je poruka: nama se ovo nikako ne sviđa, ali smo nemoćni! Nju naši mediji šalju javnosti već 15 godina. Kada će sociolozi, antropolozi, istoričari, politikolozi i psihijatri da nam objasne kakvi su to ljudi za koje su učesnici skupa koji su razarali Beograd prvo bili „naša deca“, zatim „Tadićevi provokatori“, pa ponovo „naša deca“. I to sve u dva dana! Postoje dobre, postoje loše ličnosti, ali bez obzira na relativnost sudova, to su ličnosti. Šta su oni koji svoje vrednosne sudove o drugima iskazuju na aleatoran, haotičan način, sudove uzajamno kontradiktorne? Ličnost znači individua, nedeljiva u prostoru (fizičkom i psihološkom), ali i u vremenu. Da bi neko bio odgovoran pred zakonom, ali i pretendovao na zakonsku zaštitu, mora pre svega da bude ličnost. Ne nalazimo li se pred „drugim svetom“, paralelnim univerzumom, u kojem vladaju drugi fizički zakoni? Nije li upravo to razlog, koleginice Golubović, što nismo u stanju da definišemo problem, a kamoli da ga rešavamo?
Intelektualci između dva svetska rata nisu uspeli da definišu nacizam. Dok su Nemci razmatrali logički problem da li je u pitanju nosorog sa jednim ili dva roga, Adolf je zaseo. I preseo. Evo i pitanja (eudajmonskog) za kolegu Vukomanovića: Šta treba da radi sistem sa svojim delom koji negira sam taj sistem?
Miting (!?) za Karadžića nije imao veze sa njim, to je postalo jasno, makar a posteriori. Razlog za organizovanje skupa bila je njihova večna žeđ za publicitetom. Rušim – znači postojim! Ono na bini bila je samo crvena marama. Glavni deo namenjen je moronima koji su, sa fantomkama, razbijali izloge i tukli policiju. Poruka je bila jasna: građanima – da treba da se boje, policiji – da je se ne boje. Uzgred, da li su ispitana ona dva policajca koja su tukla reportera?