Univerzitet u jezivoj skupštini

Ako nije, onda evo jedne analize koja bi mogla malo da pojasni zašto je trenutnog predsednika Skupštinskog odbora za obrazovanje te večeri bilo teško nadgovoriti?

Moramo najpre da se podsetimo skupštinskih tirada protiv BU, ali onda da pogledamo i šta je s druge strane novčića.

Najskorije skupštinske perverzije bile su vezane za odbranu umalo-doktora ali-i-dalje-ministra finansija Sinišu Malog. Odbrana je samo jednim delom podrazumevala apoteozu njegovih zasluga i ličnog kvaliteta, mnogo više je to bilo jedno (ne)kontrolisano i nevaspitano vređanje Univerziteta u Beogradu, Odbora za profesionalnu etiku i rektorke Ivanke Popović.

Ne kažem da je tom prilikom izrečeno ono najgore što se do sada moglo čuti od strane naših poslanika, imali su oni, kada je o prostakluku reč, i svoje produktivnije dane, ali su ovoga puta njihove besede bile društveno najdestruktivnije.

Bio je to skupštinski teatar apsurda u zemlji u kojoj predsednik (barem ponekad) govori da Srbija treba da bude društvo zasnovano na znanju, premijerka priča o IT prekvalifikaciji, ministar prosvete drži slovo o dualnom obrazovanju za industriju 4.0, a skupštinski poslanici pljuju po najvećem i najstarijem univerzitetu; i to upravo za potrebe istih ovih političara i za njihov račun.

Pritom se još i takmiče ko će (brže) bolje i jače. Rekao bih da su im i najžući tabloidi pozavideli.

Poslanici koji su se nadmetali u tome ko će ružnije napasti Beogradski univerzitet i ljude koji ga danas vode mogu se savršeno opisati prema tipu psihofizičke nelagode koju ste morali da osetite dok ste ih slušali; na primer, bes zbog neograničenog, a zaštićenog prostakluka (Rističević), jedno iskreno sažaljenje (poslanik PUPS-a, imena mu se ne sećam, a sažaljenje se odnosi na njegove potomke), i u slučaju Zukorlića, jeza, žmarci i ostalo što uglavnom izazivaju horor filmovi.

Verujem da su motivi ovih ljudi za njihove istupe u Skupštini različiti, nemam vremena (prostora) da se u to upuštam, ali me ne bi začudilo da među njima ima i onih koji su potpuno nesvesni koliko je bilo nečasno to što su izgovorili o Univerzitetu i njegovom Rektoratu.

Toliko o sablažnjavanju, od njega nema koristi, ono nas samo sputava da razumemo nastupe poslanika kao što je Zukorlić, zato se bolje zapitajmo da li je moguće da su ovi i ovakvi poslanici naša sudbina? Moj odgovor na ovo pitanje je potvrdan – jesu, oni su naša zaslužena sudbina i to je nešto što se moglo veoma dobro videti u minulom Utisku.

Stara je priča da svaki narod ima vlast koju zaslužuje, ali ovde nije reč o tome. Ne govorim o narodu, već o onima koji čine samo nekoliko procenata građana Srbije s visokim obrazovanjem, onima koji sebe zovu intelektualcima i koji, uz nešto izuzetaka, godinama ili ćute ili ponekad i govore, a bilo bi bolje da ćute.

Ne mogu Marijan Rističević, a ni Muamer Zukorlić biti odgovorni za sunovrat srpskog društva, a ne vredi kriviti ni vrh današnje vlasti, iako su oni ti koji drže povodac čitavoj galeriji skupštinskih likova.

Vlast je dobila izbore preko glasa naroda i narod tu svoju grešku konstantno i plaća (ko video, ko ne), ali srpski intelektualci prave dugove koje ne plaćaju sami, već zajedno sa svim građanima Srbije, a to nije fer.

Pa da vidimo onda šta smo imali, kako izgleda taj račun bez krčmara jednog dela srpske intelektualne elite, i ko će sve to da plati?

Kada smo pre dve godine upozoravali da se donosi loš Zakon o visokom obrazovanju, i to nasilno, uz ‘šamaranje’ akademske zajednice, neki od nas su pisali pisma i davali ostavke, a onda je za nekoliko meseci vuk pojeo magarca.

Obespravljeni Nacionalni savet i Akreditaciono telo su ubrzo bili popunjeni novim i starim (!), a među njima i nekim večnim likovima, i sada se, posle dve godine, čudimo nad time što nam se skupštinski poslanici besprizorno rugaju najvećem univerzitetu. Pa zar nisu u toj istoj Skupštini u poslednji čas bili dodati amandmani kojim je doneti Zakon postao ozbiljan pretnja autonomiji univerziteta?

Kada ovih dana čujem da koleginice koje su otpuštene iz Visoke medicinske škole u Ćupriji i dalje čekaju odgovor iz Nacionalnog saveta i nadaju se zaštiti od strane akademske zajednice, jasno mi je da je upravo to ono na šta smo upozoravali kada je donošen Zakon: politički zavisna tela ne mogu da štite politički ugroženo visoko obrazovanje, niti pojedince u njemu.

Ili, kada profesor Sima Avramović dozvoli sebi da kao dekan Pravnog fakulteta bude na listi SNS-a, zatim Prvog s te liste prima u posetu fakultetu i pritom daje, najblaže rečeno, snishodljive izjave upućene najmoćnijem čoveku u Srbiji, a odmah po ostavci na mesto dekana postaje i Predsednik Upravnog odbora Nacionalnog tela za akreditaciju i proveru kvaliteta u visokom obrazovanju, pitam se kako se onda to zove?

Je li to rad na reformi i za bolje sutra visokog obrazovanja u Srbiji jednog od, kako govore, veoma uglednog univerzitetskog profesora?

Da se ne pretvaramo, nego da kažemo otvoreno da je među nama suviše mnogo onih koji, ne da ne žele da se žrtvuju za visoko obrazovanje, već neće baš ničega da se odreknu.

Naprotiv, čak i kada su umešani u korupcionaške afere nije ih sram da postanu ambasadori niti im je problem da putem toga što štite kupljene diplome i lažne doktore samo prelaze s funkcije na funkciju. Ili, kao najveći broj nas, samo saučesnički ćuti.

Dakle, nije bilo lako nadgovoriti Zukorlića one večeri iz najjednostavnijeg razloga, jer je čovek u pogledu većine stvari bio potpuno u pravu.

To što je svoju galamu u Skupštini uspeo da potpuno relativizuje sasvim je druga stvar, kao i to što on sam nije spreman, niti će biti, da uradi bilo šta da bi se loše stanje o kojem je govorio ikako popravilo (ovo drugo je moja lična procena).

Ponavljam, nisu ni Zukorlić ni njegov univerzitet naši ključni problemi, već je to otvoreno i/ili prikriveno licemerje mnogih intelektualaca na najvišim pozicijama u srpskom visokom obrazovanju – to predstavlja nerešivu jednačinu za čitavo naše društvo.

Ne aboliram ni sebe od tog licemerja, ali iako se svojski trudim da barem pazim na njegov kvantitet, ipak sve više osećam da mi je s nekim ljudima teško da budem i lepo vaspitan i iskren u isto vreme i da me sve više košta što moram da pružim ruku i onima kojima radije ne bih.

Ali, pustimo mene i vratimo se na jednačinu srpskog intelektualnog licemerja, dok nju ne rešimo nikada nećemo izaći iz političkog puberteta.

Nemojmo se zavaravati ni da je Đinđić, čak i da je ostao živ, išta od ovoga mogao da promeni, jer je ovde reč o integritetu intelektualaca koji bi trebalo da vode društvo, a taj integritet se ne izgrađuje tek tako. Ni da smo imali sto političara kakav je bio Đinđić ne bi nam pomoglo; najzad, zar ni njega samog nismo ubili sto puta do sada?

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU