Ustav je osnovni pravni okvir jedne zemlje. Kao takav, i Ustav Srbije (2006) sadrži odgovarajuće odredbe o sprečavanju sukoba javnog i privatnog interesa, kao i o pojedinim nezavisnim organima i telima kao institucijama pravne države čija je svrha, između ostalog, ostvarivanje javnog interesa, sprečavanje sukoba interesa, zaštita konkurencije i borba protiv korupcije. Tako, Ustav Srbije propisuje da su zabranjeni akti kojima se, suprotno zakonu, ograničava slobodna konkurencija, stvaranjem ili zloupotrebom monopolskog ili dominantnog položaja (čl. 84/2).

Zakon o zaštiti konkurencije (2009) određuje zaštitu konkurencije kao institut koji doprinosi ekonomskom napretku, dobrobiti društva i koristi potrošača. Bitna odrednica zakona je da se odnosi na sva pravna i fizička lica koja neposredno ili posredno, stalno, povremeno ili jednokratno učestvuju u prometu robe i usluga. Zakon predviđa da su organ Komisije Savet od četiri člana i predsednika Komisije koji ulazi u sastav Saveta. Njih bira i razrešava Narodna skupština na predlog nadležnog odbora za poslove trgovine. Komisija za svoj rad odgovara Narodnoj skupštini, kojoj podnosi godišnji izveštaj o radu do kraja februara tekuće godine, za prethodnu godinu.

Na dnevnom redu Skupštine, sa već legendarnim zakašnjenjem, uskoro će se naći i izbor predsednika i članova saveta Komisije za zaštitu konkurencije.

Imajući u vidu značaj koji nezavisna tela parlamenta treba da imaju u društvu u tranziciji, ali isto tako i iskustva iz najbliže prošlosti, posebno nezainteresovanost Skupštine za Izveštaj Državne revizorske komisije, odbijanje da se usvoji amandman Zaštitnika građana o zaštiti insajdera, predlog da se za predsednika Komisije za zaštitu prava u postupcima za javne nabavke izabere osoba za koju poslanici nemaju osnovne podatke i slično, i izbor predsednika i članova Saveta Komisije za zaštitu konkurencije moralo bi biti pod veoma oštrom lupom javnosti.

Ne ulazeći u pitanje konkretnih kandidata za funkcije predsednika i članova Saveta Komisije za zaštitu konkurencije i njihovih kvalifikacija (još se u antičkim vremenima govorilo da ne treba govoriti ad nominam), ipak treba ukazati na neke opšte pretpostavke o kojim treba voditi računa ako se hoće uspešna zaštita slobodnog tržišta i zaštita konkurencije.

Pre svega, nije u javnom interesu da se u izbornom postupku primenjuje sistem neformalnih „partijskih kvota“. Partijske kvote „po dubini i po širini“ podrivaju svaku pomisao da je Komisija jedna „samostalna i nezavisna organizacija“.

Važeće tzv. Staff Regulations EU ne zabranjuju da određeni zvaničnik bude član političke partije, već nalaže da članstvo ne sme da bude kriterijum prilikom izbora, niti da po tom osnovu bude bilo kakve diskriminacije. U slučaju ovog izbora, bitno je da Predsednik i članovi Saveta Komisije budu birani isključivo po profesionalnim i stručnim kriterijumima, a ne političkim nagodbama. Međutim, iz medija upravo saznajemo o partijskoj nagodbi G-17, DS-a, SPS-a i SPO-a.

Kao i poslanici, i javnost ima pravo da zna da li se za funkcije javljaju kandidati koji su već vršili funkciju predsednika ili člana Saveta, i sa kakvim rezultatima. Dosadašnji rad Saveta ne bi se mogao okarakterisati kao preterano uspešan, između ostalog, nadležni skupštinski odbor jednom prilikom nije usvojio izveštaj o radu Komisije (a sada je taj isti eks-predsednik Saveta kandidat jedne od stranaka vladajuće koalicije), Vrhovni sud poništio je gotovo sva rešenja Saveta, aktuelna v.d. predsednica, suprotno zakonu, objedinila je tako funkciju predsednika, funkciju zamenika i funkciju direktora stručne službe (i ona se ponovo kandidovala), itd. Od posebnog značaja za javnost je da li se protiv nekih od kandidata vodi krivični, prekršajni ili neku drugi postupak koji nije kompatibilan sa obavljanjem funkcija u Komisiji (da ne iskoči „džoker“ kao kod javnih nabavki).

Da li su kandidati lica koja će biti stalno zaposlena u Savetu, ili će, što inače nije retka praksa (naročito profesora univerziteta), to biti lica koja su već zaposlena i koja već imaju stalna primanja, pa im funckije u Savetu obezbeđuju (ne tako mali), dodatni prihod. Motivacija za rad nije ista ako se od nekog posla živi, ili ne.

Narednih dana, građani Srbije imaće prilike da vide kako će se razrešiti ova „gužva pred golom“ u vezi sa izborom predsednika i članova Saveta Komisije za zaštitu konkurenicje, da li po modelu profesionalne nezavisnosti članova animonopolske komisije kao važnog faktora u borbi protiv privredne korupcije, ili po modelu podele partijskog plena.

Autor je predsednik Udruženja Pravnici za demokratiju