Čelnici beogradske vlasti u subotu u Beču pokušavali su da dokažu specijalnom predstavniku generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i čelnicima vlasti u Prištini da je Kosovo deo Srbije i da je ona spremna da mu pruži suštinsku autonomiju. U isto vreme, pod požarevačkom lipom i u Centru Sava, pristalice Slobodana Miloševića obeležavale su godišnjicu njegove smrti. I jedni i drugi verovatno su bili svesni da govore u vetar: sudbina Kosova ne zavisi od beogradske vlasti, a lik i delo nekadašnjeg vođe ne mogu se ulepšati nikakvim paradiranjem.
Dva događaja poklopila su se slučajno. Nije slučajno što je Miloševićev duh – tačnije: zloduh – više bio prisutan u Beču nego u otadžbini. Tadić i Koštunica pozivali su se na istorijska, na pravna i druga načela, ali im je o vratu visio kamen Miloševićevih zlodela. Šta god Beograd nudio Albancima, oni od njega neće ništa. I da su u srpskoj delegaciji bili nebeski anđeli, ishod bi bio isti. Tačku na pregovore stavio je Milošević onog dana kada je ukinuo autonomiju Kosova i raspustio pokrajinsku skupštinu. Poslednji Albanac s kojim je Srbija mogla pregovarati bio je Azem Vlasi. Poslednji rok za pregovore istekao je početkom 1989. Sve što se događalo kasnije uveravalo je i Srbe i Albance i međunarodnu zajednicu da su srušeni svi mostovi.
Srbija je predugo trpela Miloševića. On je ušao pod kožu i mnogim svojim političkim protivnicima. Kad ga je konačno odbacila, nije imala hrabrosti i snage da odbaci njegovo nasleđe. Oni koji nakon 2000. stvaraju novo lice Srbije sve vreme su u poziciji majstora koji obnovu počinju od fasade. Čim završe krečenje, na nekoliko mesta probije stara boja. Ili neko baci šaku blata. A kad se fasada nekako dotera, ispostavi se da krov prokišnjava, da hitno treba menjati prozore, da su propale sve instalacije. Pošto nema mogućnosti da se zida nova zgrada, jedino rešenje je stalno krpiti rupe i uzdati se da će se jednom steći uslovi za popravku od temelja do krova.