Nametnut je jedan put, a skretanje s njega označeno je kao nacionalna izdaja. O sudbini blaćenih i ponižavanih slobodnomislećih pojedinaca saznavali smo iz čitulja. Pa, koji je kredibilitet mudrih vođa? Čime su zaslužili poverenje naroda? Reč je o istim političkim snagama koje su nam i krajem prošlog veka određivale ne samo kvalitet života, već i pravo na njega.

Mi ćemo postati normalno društvo tek kada proces osvešćivanja započnemo osudom prvog velikog zločina s početka 1990-ih – slanja 2.000 nenaoružanih regruta put zapadnih granica tadašnje države, kako bi slovenački lovci na njima vežbali (unapred dogovoreno) gađanje.

Kada je glavni bezbednjak JNA, general pukovnik Marko Negovanović, „ponosno“ saopštio da smo rat izgubili, a nije odlukom prekog suda streljan zbog veleizdaje i svesnog žrtvovanja 50-ak nedužnih adolescenata, bilo je jasno da je reč o državnom projektu. Naopaka i priglupa ideja bila je da ćemo se, bez Slovenaca, lako nagoditi s Hrvatima, ne shvatajući da je odlaskom te republike prestala da postoji federacija.

Usledilo je sumanuto bombardovanje Dubrovnika i Vukovara, kako bismo se, uz omrazu, definitivno razdvojili od Hrvata. Huškali smo krajiške Srbe da se odreknu svojih razumnih, spontano izabranih narodnih predstavnika u ime sve radikalnijih likova, dok na kraju nije nametnut Martić, s mandatom da ispuni Miloševićev dogovor s Tuđmanom („Slobo, p…., Krajinu si izdo“).

Mučno je podsećati na svu tragiku pokušaja ostvarenja projekta Milošević – Tuđman o podeli Bosne, uz promovisanje plaćenih ubica i kriminalaca evropskog ranga u „vojvode stepe“, ovlašćene da po Srbiji hvataju mlade ljude, šikaniraju ih i prinudno šalju na zapadna ratišta.

Zadržimo se samo na suludoj ideji da ćemo krajiške Srbe naseliti na KiM, a Albance proterati. Trebalo je mnogo arogancije, neukosti i političke kratkovidosti da se poveruje kako će civilizovani svet samo posmatrati, uz jalove verbalne reakcije, taj naš etnički inženjering.

Već skoro tri decenije smo najomraženiji narod na planeti (postalo je dosadno gledati kako je u filmovima i TV serijama glavni negativac ili islamista ili Srbin), a budućnost nam kroje isti „vizionari“ koji su nas doveli do ponora i bez oklevanja nas bacili u njega.

Neki među njima nisu direktno izdavali naloge za likvidaciju političkih protivnika i „izdajnika“ (bar u vizuri srpske Elene Čaušesku), ali su tu politiku zdušno podržavali s visokih funkcija do kojih su dospeli pravo iz školske klupe (portparol jedne partije i predsednik njenog beogradskog odbora; generalni sekretar druge partije i ministar).

Ma koliko bili prezreni na Zapadu (ili upravo zbog toga), ljudi sa tako tamnim biografijama idealni su, kao unapred predodređeni poslušnici, za obavljanje prljavih poslova, bar dok im ne istekne rok. Setimo se da je i Miloševiću laskano da je „faktor mira na Balkanu“.

Svojevrstan je fenomen da se vođe tako prediktivno oskudnih dometa (da ne ulazimo u njihove druge osobine) ponavljano otelotvoruju u današnjoj Srbiji pravo iz satirične literature. Sociolozi i politikolozi objašnjavaju da nema slobodnih izbora u uslovima medijskog mraka, skrajnutosti institucija i sve manje prikrivenog terorisanja neistomišljenika. Pritom se nedovoljno ukazuje na demografski faktor.

Od početka 90-ih godina sretao sam po svetu naše mladiće koji su masovno, preko Budimpešte, bežali od mobilizacije za rat „u kojem Srbija nije učestvovala“. Za njima su odlazile i devojke. Bili su to pametni i obrazovani ljudi na nivou mlade intelektualne elite zapadnih zemalja. Vlast za njima nije žalila, jer ih je doživljavala kao protivnike.

Da li se, do sada, na taj put bez povratka odlučilo 700.000 ili još više naših građana? Računicu je teško izvesti jer su prazninu nastalu emigracijom iz centralne Srbije i Vojvodine popunjavali prekodrinski i kosovski Srbi u talasima merenim stotinama hiljada. Među njima su imigracione vlasti zapadnih zemalja sprovodile odabir i prihvatale najsposobnije i najobrazovanije. Gro glasačke mase danas u Srbiji čini ono što je preostalo, kako među starosedeocima, tako i među došljacima.

Srbi u rasejanju postepeno zauzimaju ugledne pozicije u oblastima kojima se bave, od bankarstva do medicine. Biće ih sve više i u politici.

NJih čeka jedan patriotski zadatak, kao dug sredini iz koje su izbegli: kada se u Srbiji budu svodili računi, moraju da pomognu da se naši kriminalci s debelim računima po bizarnim suptropskim odredištima dovedu „k poznaniju prava“. Tek tada će se sagledati ko je kod nas za poslednjih 30 godina bio lider i u čemu, od odsustva vizije i nerazumevanja političkog trenutka, preko narcizma i drugih psihopatoloških fenomena, do demagogije i sklonosti pljački.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Povezani tekstovi