Danas, kao i tokom devedesetih, bespogovornu podršku vlasti pruža gomila „intelektualaca mandarina“ u proglasu „Za bolju Srbiju“.
Plejada mandarina lojalnih aktuelnom režimu ne predstavlja novitet, već istorijski kontinuitet. NJihova agresivna prisutnost u javnosti, obrnuto proporcionalna preuzetoj političkoj odgovornosti nas dovodi do pitanja kako je sve počelo?
Procesu razaranja bivše socijalističke Jugoslavije prethodili su brojni događaji koji su uzdrmali krhke temelje nedovršene države. Dotadašnja socijalistička „politička formula“ urušila se u jazu između proklamovanih ideala i političke realnosti. Nedostatak političkog legitimiteta doveo je do dramatične promene u komunističkom diskursu kada je ,,nacija“ zamenila ,,klasu“. Iako na prvi pogled paradoksalno, priroda tradicije kolektivizma omogućila je brzu zamenu jednog kolektiva drugim i sjedinjavanje ortodoksnih komunista i nacionalista.
U nedostatku političkog legitimiteta politička garnitura se okrenula „naciji kao novom izvoru revolucionarnog nadahnuća i mobilizacije“ (Vujačić V.) Nacija je postala revolucionarni agens umesto radničke klase, eksploatacija radničke klase zamenjena je eksploatacijom i žrtvom srpskog naroda, a mit o besklasnom društvu zamenjen je mitom o Kosovu.
Kako bi opravdala svoju politiku vladajuća elita uložila je ogroman napor da tadašnju političku realnost prilagodi svojim potrebama, ali taj zadatak nije mogla da ostvari sama, već je na tom putu postojala komplementarnost u delanju intelektualnih, političkih, finansijskih i verskih elita – ,,savezništvo elita“. Za razliku od ostalih, intelektualna elita je mnogo ranije započela aktivnosti koje su podrivale jugoslovensku realnost i bile usmerene protiv dominantnih političkih uverenja. Intelektualci su opipali pukotine poretka i postepeno počeli da rade na izradi političkog programa koji je otelovljen u Memorandumu SANU.
Dobrica Ćosić je na zasedanju skupštine SANU 1984. rekao: „Znanje kojim raspolaže Akademija ne treba da ostane samo u strukama, nego treba da se integriše u mudrost, opšte iskustvo i kolektivnu stratešku viziju.“ Takvu „kolektivnu stratešku viziju“ koja je dobila svoj oblik u Memorandumu upotrebila je politička garnitura u potrazi za legitimitetom i održanjem političke moći. Ubrzo je program „neusvojenog“ Memoranduma postao „kolektivna strateška vizija“ srpskog naroda. Kako Latinka Perović primećuje: „nije Milošević taj koji je omogućio pojavu Memoranduma, već je njega proizvela atmosfera koju je Memorandum stvorio“. Intelektualna elita uložila je veliki napor da kreira političku viziju budućnosti, a politička elita da je sprovede u delo. I tako je, kako kaže Ćosić, počeo „mali svetski rat“.
U javnom diskursu i dalje dominira uverenje da su političke elite jedine koje bi trebalo da preuzmu odgovornost za opšte iskustvo „malog svetskog rata“, što ima za posledicu amnestiranje intelektualne elite od odgovornosti. Dakle, tokom ratova delanje intelektualne elite bilo je komplementarno sa delanjem političke elite, ona je bila jedan od instrumenata koji je legitimisao politiku. Tokom devedesetih intelektualci su u kontinuitetu podrivali antifašističko nasleđe prekrajanjem istorije sa ciljem da se taj rat stavi u odgovarajući kontekst i tako postane „nužan“ i „normalan“. Intelektualna elita uz proceduralnu podršku politike izvršila je još tokom sukoba izmenu udžbenika iz istorije, pa tako „udžbenici ne služe obrazovanju nego predvojničkoj obuci, odnosno za pripremu mlađih generacija za nove ratove“ (Stojanović D.). Danas, mladi ljudi koji prekidaju tribine posvećene prošlosti pevanjem „Oj, Kosovo, Kosovo“ direktan su produkt intelektualne elite koja sprečava preispitivanja.
Često je teško napraviti granicu između intelektualaca i ideologa, tj. „intelektualaca – mandarina“, koji služe trenutnoj vladajućoj oligarhiji (Rizman). Umesto da budu javna savest i tragači za istinom, odlučuju se za „dobrovoljnu potčinjenost“. Jedni su saučesnici režimske propagande, a drugi pasivni posmatrači koje je progutao hrišćanski moral: ,,ne braniti se, ne boriti se, ne biti odgovoran, ali isto tako ne opirati se zlu – voleti ga“ (Niče).
Dakle, intelektualna elita ima veliku odgovornost za ono što se dešavalo i što se trenutno dešava. Naša realnost nije posledica delatnosti isključivo političke, već saveza sa intelektualnom i ostalim elitama. Mihailo Marković je rekao da su tri činioca omogućila preokret u Srbiji devedesetih: „narod – vođa – elita“.
U skladu s tim, osećanje stida za ,,mali svetski rat“ biće okidač društvenih promena, a stvarni diskontinuitet će uslediti nakon preuzimanja odgovornosti za ,,kolektivnu stratešku viziju“.
Autor je aktivista NVO Žene u crnom
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
