Vreme beščašća

Vreme je ono čemu pripadamo, i što nama pripada. Isečak beskonačnosti u kome smo se kratko našli: od prvog udaha do poslednjeg izdaha.

Vreme, poput homonima, ima dve odrednice: U prvoj – mislimo na atmosferske prilike; u drugoj – mislimo na sate, dane, na godine, vekove; na eru. I na večnost.

Sigurno je da neko drugi odlučuje i bira vreme u kome ćemo se roditi i kako ćemo se roditi: kao plodovi ljubavi ili kao posledice banalnog seksualnog čina; kao ropski sinovi ili carevići.

Nemamo uticaja ni na način odgajanja i vaspitavanja – ali, u meri u kojoj je to moguće, možemo da utičemo na vreme u kome živimo, svesni da je to prilika koja se ne može ni za sekund vratiti, ni ponoviti.

Kao što nikada ne možemo vratiti istisnutu pastu u tubu ili stati u istu vodu. Svesni da je naše bitisanje jednako ništavilu (prahu), da je naš ljudski život jednak treptaju oka beskonačnosti, pa i kraći.

U minulim decenijama, tonući sve dublje i živeći sve dalje od ljudskog, našli smo se potpuno zaglavljeni u ovom vremenu beščašća.

Iako se ni dalja prošla vremena ne mogu kvalifikovati potpuno časnim (bilo je kratkih svetlucanja časti), čini se da nikada u novijoj istoriji nismo bili ovako nisko, ovako podjarmljeni i sluđeni, ovoliko ojađeni i puni odijuma.

Našli smo se, eto, na nekakvoj ekskluzivnoj lokaciji (a ekskluziva može da ima i posprdan, pežorativan značaj), kao i naš vođa, tu skoro, u zaspalom vozu – ispovedaonici; vozu na nepoznatom (slepom) koloseku, bez voznog reda – ne vanvremenskom vozu već vozu van vremena i van uma – u nerazumljivoj nameri, sem da se tu skrije od atentatora koji, namesto očekivanih zimskih padavina, u talasima dolaze sa svih strana, i kad im je vreme i kad im nije vreme.

Vođa, koji tvrdi da pre njega nije postojalo ništa – ni radnih mesta, ni fabrika, ni puteva, ni pruga, tako nas je i u nedeljno veče uveravao da je on izumitelj originalnog vlaka bez voznog reda, ne znajući da je 11 godina pre njegove svetiteljske pojave postojao Vlak bez voznog reda, u kome je mašinovođa bio Veljko Bulajić, a putnici (glavni likovi), između ostalih, bili su majka omraženog reditelja koji se drznuo da skriven pod (beše li žutim) kišobranom traži da vođa zauvek ode, i onaj što je u četiri oka pričao masne i političke viceve Titu, uz viski…

Onom Titu, na koga se vođa tako svojski trudi da zaliči (i da ga nadmaši), a uspeva samo da liči donekle na Dolanca.

I, dok taj novi vlak bez voznog rada stoji ukotvljen na slepom koloseku, oko njega se u masama okupljaju organizovani brojni atentatori (Srđan Milivojević je tako dobro primetio da su za atentatore na Tita znali samo obducenti) i potpuno neorganizovana opozicija, čija je šarenolikost bogatija od planinskih livada (ne i mirisnija) – opozicija, koja je opozicija više sebi nego vođi; opozicija koja ili ne zna šta radi ili radi za vođu.

Vođa je govorio u praznom vozu, hrabro, kao što je navikao da govori u praznoj sali UN, ali svestan da govori pred milionima svojih idolopoklonika, hipnotisano prikovanih za pink-hepi ekrane, u pauzi između dva rijalitija.

Svetlim primerom vođe, poveo se i jedan od orlića iz grabljivog jata, skoro čitav sat sipajući žar iz usta, još zapaljivije od vođe na konferencijama, da bi, na njenom kraju, ruka kamermana (pozlatila mu se) pokazala njegov govor pred punom salom praznih stolica, koje nisu imale pitanja.

Tu prazninu nam, takvu, pokušavaju da smeste u sve glave, da njome u potpunosti zamene mozak, tamo gde još nije u potpunosti dotučen.

U svom, skoro sedam decenija dugom življenju, potpisnik ovih redova nije doživeo takav pokušaj poniženja, ne samo sopstvenog već čitave nacije.

A orlić, koji će uvek ostati u paperju, bez krila koja bi mogla da ga vinu u visine ljudskog, verujem, nije osetio ni trunku srama.

I neće pognuti glavu pri susretu.

Bliži se april – dan za šalu (prevaru), ove godine je pomeren pa niko neće moći da se ljuti, kao ni ja ranijih godina, kada su me na taj dan, tek pristiglog na posao, kolege slali kod direktora, zbog navodnog poziva.

Ali, četvrtog aprila đavo može i da odnese šalu: Ako pobedi opozicija (iz današnje perspektive – ravno čudu), vođa neće mirno predati vlast.

Ako vlast opstane – ovako razjedinjena, interesno sukobljena i delom posvađana opozicija konačno će se ujediniti u stavu da ne prihvata poraz.

I postoji opravdana bojazan da se sva zla krv pretvori u pravu, tečnu. Eto, dotle se došlo.

Ovih dana, zbog hladnoće i virusa, sedim zaglavljen u sobi, pod čijim prozorom teško brekću teretnjaci puni našeg rudnog blaga za veliku kolonijalnu silu na istoku – sedim i listam TV kanale (ponekad mi se čini da je kanal i pravo ime za većinu toga jer kanal može da znači i homonim za plitak iskopan rov uz seosku kaldrmu, niz koji se cedi otoka i smrdljiv gnoj); u pauzama rijalitija i analitičkih blebetanja, malo-malo pa gostuje vođa – za istu publiku, sa istim vrednostima i bliskim vokabularom; ista patologija.

Ponekad odgledam onaj kviz, što ga vodi drska neznalica (kvalifikacija izrečena od vlasti), što suzi u kolima kod Nedeljica.

U njemu često vidim mlade ljude (od kojih će neki možda već sutra potražiti bolje mesto) kako zablistaju, zasijaju svojom mladošću, poletom, pameću i znanjem; dvadesetpetogodišnjake, kojima ja sa svojih šezdeset šest godina nisam dorastao.

Preplavi me golema topla plima i suze radosti krenu na oči – i, da ne bih suzio pred decom i unucima, čvrsto stežem kapke u finalnom činu, dok ta mladost „satire“ nemilosne tragače; stežem kapke, da se sjaj radosnih suza ne vidi – a deca me grde kakav sam to čovek jer uvek zaspim kad je najvažnije.

Autor je književnik iz Bora