Vrhovni upropastitelj i sluđivanje

Društvena patologija je narasla do nivoa koji zahteva razrešenje, jer će u protivnom, većina da bude poplavljena morbidnim sadržajima i produktima neljudskog delovanja.

Jedini racionalni izlaz, masovna pobuna, još uvek nije u vidnom polju većine. Traže se neki alternativni pravci, ili se očekuje da se „nešto dogodi“.

Čekaju se odgovori na poslate prijave za posao u inostranstvu, diplome fakulteta i reakcije onih koji su moćniji od ovdašnjeg moćnika.

Čekanje se oteglo unedogled, a nikome od onih koji čekaju ne pada na pamet da bi mogli da izađu na ulice i stanu ispred rezidencija uništitelja i tu ostanu dan ili dva i svojim javnim prisustvom zaustave sunovrat. Ideja o takvoj mogućnosti je daleka, jer je decenijama sprovođen projekat prestrukturiranja svesti pojedinca za potrebe interesnih grupacija, koji je danas u završnoj fazi.

Čovek se uslovno rađa sa potrebom da bude slobodan, ali je razvijanje te potrebe uslovljeno socijalnim okruženjem i životnim učenjem.

Učeni smo da nam je potreban vođa koji će da nam postavlja putokaze. Učeni smo da su lične potrebe iznad zajedničkih i da zarad njih treba da oćutimo i zatvorimo oči pred nepravdom i nedelima koje proizvode oni od kojih zavisimo. Naučili smo da je lakše i toplije u grupi koja nam pruža privremenu sigurnost, a zauzvrat traži poslušnost i odanost. Mnogi su slušali hulje i lopove i za njima išli u njihove pljačkaške pohode.

Oni koji su pokušavali da ih zaustave bili su malobrojni. Većina nije učestvovala. U sveopštom haosu i destrukciji izbrisana su pravila po kojima funkcioniše organizovana društvena zajednica.

Dogodilo se neprirodno i neodrživo raslojavanje.

Podignuti su nepremostivi bedemi između čvrsto organizovane grupe uzurpatora, otimača, varvara i vandala koji su prisvojili sva dobra i grupe koja se ne miri sa okupacijom. Između njih je hipnotisana masa sa zadatim mišljenjem, „apolitični“ koji „gledaju svoja posla“, zagovornici mantre „svi su isti“ i oni koji su preživljavali, jer su živeli u iščekivanju da će biti gore. Sve ključa dok raste napetost i strah.

Postali smo velika „prokleta avlija“ utamničeni sopstvenim zabludama, detinjastim emocijama, neodgovornostima i nesposobnostima da činjenice povezujemo u logične celine.

Mostovi između podeljenih grupa više ne mogu da se grade. Neophodno poverenje, poštovanje, razumevanje i zajednički ciljevi ne postoje.

Stigli smo do apsurdne i tragične situacije u kojoj međunarodni posrednici treba da omoguće Srbima da razgovaraju jedni sa drugima. Otimači ne mogu da odstupe, suviše velike zločine su počinili. Oni koji su protiv njih ne mogu da stanu, jer otporom brane slobodu.

I jedni i drugi očekuju da se konformisti, oklevala i mentalni spavači probude. Vrhovni upropastitelj igra na kartu sluđivanja, pa sva zlodela koja je činio i čini pripisuje protivnicima. Provocira i preti pa je u tu svrhu kreirao biće nazvano Miša Vacić, koje izbezumljeno ličnom insuficijentnošću otvoreno propagira progone i uništenja ljudi koji ne ćute.

NJegove fašisoidne nastupe niko ne sankcioniše, jer oni služe da uplašene i neodlučne odvrate od ideje da bojkotuju ludilo i da zaključe da jeste loše, ali sa Mišom može da bude još gore, pa je pametnije da se priklone vrhovniku. U obavezi smo da im poručimo da nasuprot Miši Vaciću i opskurnim likovima iz pretorijanske vođine garde, mi imamo Aleksandra Obradovića i odlučnost da ne potonemo u njihovo živo blato.

Autorka je doktorka neuropsihijatar u penziji