U Beogradu oko šezdeset hiljada dece pohađa gradske (državne) vrtiće, a njihovi roditelji na mesečnom nivou plaćaju nešto malo više od pet hiljada dinara za boravak deteta u vrtiću. S druge strane, oko deset hiljada dece pohađa privatne vrtiće, a da Grad njihovim roditeljima refundira 80 odsto mesečne cene vrtića (odnosno maksimalno 22.361 rsd), u skladu sa odlukom koju je gradska vlast donela pre dve godine. Ipak, 4.000 dece ostalo je neupisano u vrtiće i ove godine. Oni su na listi čekanja. Za njih gradska vlast tvrdi da nema mesta.

Gradska politika dečije zaštite prouzrokuje znatno više problema nego koristi, i ne omogućava svakom detetu razvoj u podržavajućoj atmosferi i uz odgovarajuće pedagoške programe.

Trenutno stanje:

* Mnogi roditelji ne mogu da priušte sopstvenoj deci ni državni vrtić. Nažalost, institucionalna briga o ovoj deci nije u fokusu gradske vlasti;

* Roditelji koji upišu decu u privatni vrtić, nakon što su njihova deca odbijena za mesto u državnom, kreditiraju gradsku vlast svakog meseca jer moraju da plate tržišnu cenu vrtića, a Grad im mesec dana kasnije refundira 80 odsto iznosa troška. Bračni par koji ima dvoje dece mora izdvojiti, u proseku, oko 40.000 dinara svakog prvog u mesecu. Taj iznos je mnogima nedostižan;

* Proširenje mreže predškolskih ustanova i izgradnja novih vrtića prepušta se prevashodno privatnoj inicijativi. Samo u protekle tri godine otvoreno je preko 150 privatnih vrtića, a oko 200 privatnih vrtića vaspitava decu čijim roditeljima grad refundira novac za brigu o deci.

Gradska vlast je već najavila mogućnost smanjenja iznosa koji se refundira. To bi značilo da im je cilj bio da uspostave mrežu privatnih vrtića, a ne da dugoročno omoguće kvalitetnu dečiju zaštitu. Ukoliko to učine, roditelji neće imati izbor. Za njihovu decu neće biti mesta u državnim vrtićima, a interes deteta biće im na prvom mestu, pa će plaćati veći iznos cene vrtića na mesečnom nivou.

Novac građana se mora koristiti svrishodnije, tako da se uspostavi održiv i kvalitetan sistem dečije zaštite i predškolskog obrazovanja za svu decu.

Predloženo rešenje:

* Potrebno je uložiti novac u izgradnju mreže gradskih vrtića, kako bi u budućnosti obuhvat dece u državnim vrtićima bio veći, a iznos koji se dotira privatnim vrtićima manji. Iz gradskog budžeta se mesečno, u proseku, izdvaja oko 1 milion i 300 hiljada evra za sistem refundacije. Na godišnjem nivou, to je 15 miliona i 600 hiljada evra, a za dve godine je preko 31 miliona evra. Izgradnja 31. jarbola iznosi tri miliona evra, nešto malo više od dvomesečnog iznosa kojim građani kreditiraju gradsku vlast. Znači, moguće je.

* U vlasništvu grada Beograda i države je pregršt objekata koji se ne koriste, a koji bi se mogli adaptirati za potrebe vrtića.

* U međuvremenu, potrebno je zaista uspostaviti sistem subvencija, umesto sistema refundacije, i omogućiti budžetskim subvencijama upis i dece čiji roditelji ne mogu da priušte državni vrtić.

* Takođe, potrebno je stručno podržati vaspitačice i vaspitače, omogućiti im da rade u odgovarajućim uslovima, olakšati saradnju između predškolskih ustanova i udruženja koja se bave dečijom zaštitom i otvoriti prostor za veće učešće roditelja u radu sa decom u vrtićima.

Budućnost naše dece kroz dečiju zaštitu, predškolsko vaspitanje i dalje obrazovanje mora biti prioritet grada.

Tekst objavljen u okviru dodatka Inicijative „Ne da(vi)mo Beograd“ – „Patka osvaja Skupštinu“