Vučićevim metodama protiv Vučića

Zbunjujući izbor datuma velikog protesta tumačen je različito: kao dovitljivo podilaženje organizatora tradicionalističkom korpusu, jer hajde da ne cepidlačimo i da nas bude više, ali i kao nagoveštaj nečega što se na dosadašnjim i studentskim i građanskim protestima nenaglašeno provlačilo, ali je podsticalo upitanost: da li će se i ovog puta energija promena rasplinuti u sudaru sa pitanjem Kosova i mitologiziranih naslaga prošlosti. Subota, 28. jun, dala je dovoljno indicija za ovo drugo.

Srpski nacionalni identitet, zaštita teritorijalnog integriteta, kosovski zavet, zaštita Srba gde god da žive, bili su ponovo u centru pažnje kao večna ideologija koja se prenosi od Kosovske bitke do prečetničke i četničke ideologije, Memoranduma, Miloševićevog govora na Gazimestanu i realizacije takvog ideološkog usmerenja u Srebrenici i na Kosovu.

Taj mitološko identitetski istorijski krug ispoljio se ponovo kao okvir iz koga nema izlaza, bez obzira na protok vremena i obilje dokaza da su najtragičnije posledice kroz koje prolazimo poslednjih 40 godina i nastale upravo zato što na izvoru naših poraza tražimo rešenja za budućnost i napredak.

Bilo je na Vidovdan i razumnih govora, kao što je govor rektora Đokića, ali dobar deo ostalih nastupa nikakvi analitičari puni razumevanja ne mogu da opravdaju time što govornici, jelda, nisu pozivali na objedinjavanje srpskih zemalja, a i treba, po njima, da bude jasno da se sadašnja vlast ne može smeniti bez snažne nacionalne i državotvorne linije.

Drugim rečima, opravdava se pristup: Vučićevim metodama protiv Vučića; dosadašnji pogubni nacionalizam se može pobediti samo novim „boljim“ nacionalizmom. Izbor datuma postaje jasniji; Vidovdanom protiv Vidovdana. Dokazaćemo da smo dosledniji u očuvanju tradicije, identitetski svesniji, državotvorniji, kao da državu nemamo, da bolje poštujemo naše pretke, junake, žrtve. Kakve sve to veze ima sa uspostavljanjem savremenog, demokratskog, civilizovanog društva, sa vladavinom prava, elementarnim poštenjem i pretpostavljenom tolerancijom? Ako je vraćanje Vidovdanu i kosovskom zavetu epilog reakcije na rušenje nadstrešnice u Novom Sadu i 16 žrtava, onda je naša stvarnost neizlečivo nekrofilna, a dominantna svest nesposobna da iz tragedije izvuče prave pouke i izbori se za budućnost u kojoj se strahote neće ponavljati.

Studenti su smogli snage da učine ono što se od opozicionih političkih aktera godinama očekuje, da objedine, ohrabre, na svetlost dana, ulice i trgove iznesu zahteve za rešavanje problema i u velikoj meri ponište režimsku medijsku blokadu. Pravili su i greške, što je neminovno, ali su se držali stava o izbegavanju liderstva i distance u odnosu na političke partije. Predugo trajanje protesta, blokada i očekivanja ispunjenja zahteva, dovelo je do nedostatka ideja i to su počeli da koriste oni koji nisu studenti i ne žele da budu u prvom planu, ali su videli studente kao sjajan instrument da nametnu svoje stavove. I to se dogodilo. Na Vidovdan.

Neidentifikovana studentkinja je govoreći o programu protesta naglasila da: „Spoljna politika mora biti zasnovana na poštovanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, Ustava, vojne neutralnosti i zaštite srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i u regionu“. Po čemu se to razlikuje od zvanične politike aktuelnog režima? Ni reči o dobrosusedskim odnosima u regionu, potrebi ostvarivanja evropskih standarda u našoj zemlji, kritici agresije na Ukrajinu. Eventualno pominjanje objektivnog suočavanja sa bliskom prošlošću, verovatno bi bilo doživljeno kao skandal i možda rasturilo skup.

Razočaravajuće ponavljanje vrednosti i stavova koje i vlast smatra prioritetnim bilo je šlagvort za uvođenje u program potpuno neočekivanog govornika Mila Lompara koji je najavljen kao „čuvar srpske nacionalne svesti i srpske duše, a njegove reči su kao mač jer seku zablude u kojima živimo“. A upravo je on ponovio zablude koje su nas i do sada skupo koštale, o Kosovu i Metohiji kao neotuđivom delu Srbije, koji je Srbija svojom agresivnom politikom otuđila pre 26 godina, o nepostojećoj suverenosti Republike Srpske, o preambuli Ustava koja to nije, a uz borbu za prava Srba u Hrvatskoj dodao i Makedoniju.

Zašto je dokazani desničar pozvan da govori na skupu koji treba da zrači slobodom, duhom napretka i uklapanjem u demokratski, građanski svet? Da li su pomenuti stavovi o spoljnoj politici i izbor sagovornika, autentična volja studenata? Uveliko se govori o studentskoj listi za izbore na kojoj neće biti političara opozicije, a ni studenata. Enigma, a ko će onda biti na listi, izgleda da se razrešava. Posle Slavije možemo da očekujemo da će Milo Lompar biti na izbornoj listi, ali ako se to dogodi na toj listi mogu da budu i Milica Zavetnica, Dragoslav Bokan, Vladimir Đukanović i drugi, jer dele iste vrednosti. I oni kao i Lompar nacionalno vide kao najvišu vrednost, kosovski mit kao ideju vodilju, Kosovo kao deo Srbije, takođe obavezu da se brine o Srbima u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Makedoniji, gde ih neprijateljsko okruženje ugrožava. I oni osećaju gađenje prema Jugoslaviji, koja je bila jedini mogući državni okvir u kome žive svi Srbi. Razlika je jedino u tome što Lompar sadašnje Vučićevo ponašanje smatra izdajom, a ne njegovo učešće u vlasti devedesetih kada je Kosovo isterano iz Srbije. Takva lista bi mogla da se objedini sa naprednjačkom listom i eto konačno šanse da raščistimo sa svim našim podelama i postignemo nacionalno jedinstvo. U ovakvom raspletu, naravno da bi studenti bili zloupotrebljeni, ali mnogo teže posledice mogu se očekivati u delovanju neprekinute niti nacionalizma koja može da dovede do ishoda da se sveprisutni kosovski mit pojavi kao podsticaj revanša za poraz od pre 636 godina.

Neko je deideologizovane mlade ljude, a i dobar deo javnosti, povukao na desnu stranu, a među onima koji to negiraju ima i stupidnih zaključaka da kada se kritikuje očigledno desničarenje učesnika skupa na Slaviji, to je podrška Vučiću. Dakle, izražavanje stavova koji su identični Vučićevim nije podrška njemu, ali kritika takve pojave jeste. To je pronalazak koji treba patentirati kao teorijski doprinos društveno-humanističkim naukama.

Postoje tumačenja kako su organizatori vidovdanskog skupa doveli nacionaliste, veterane poslednjih ratova i druge „patriotske“ elemente da bi sa studenata sprali optužbe za obojenu revoluciju. Očekivalo bi se, međutim, da se optužbama studenti suprotstave argumentom da su obojene revolucije uvek izbijale protiv autoritarnih režima, a ne da prihvatajući retoriku o izdajništvu izvedu na scenu one koji će dokazati njihovu ljubav prema naciji i otadžbini.

Za sadašnju mladu generaciju trenutak je teži nego što su mogli da zamisle. Prvobitno spontano reagovanje na nesreću u Novom Sadu, na korupciju, otuđenost institucija, dominantnu poziciju jednog čoveka, proizvelo je aktivizam optimizma, ali koji se nalazi pred ozbiljnom dilemom kako dalje i dokle. Ako oni koji su iskusniji, a trebalo bi da budu i odgovorniji, žele da studente poštede većih razočaranja, a istovremeno da pomognu da se akumuliranom energijom dođe do poželjne razrešnice krize, treba na vreme da odustanu od ideološkog paralelizma sa vlašću i da shvate da se nacionalističkom mitologizacijom ne može napred, već samo nazad.

Autor je profesor univerziteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.