Foto: Stefana Savić

Prva reakcija odnosila se na skidanje kolektivne odgovornosti presudom pojedincu, a druga je bila poruka da to što na „drugoj strani“ neko nije odgovarao za zločine nad Srbima ne znači da ne treba da odgovara neko ko je činio zločine. I da počnemo da mislimo o budućnosti, jer je haška priča zatvorena ovom presudom. Reč je o reakcijama političara koje imaju za cilj da nekako izvuku pozitivan ishod iz presude kojom su potvrđeni ratni zločini, pa i sam genocid. O onima koji u potpunosti negiraju zločine suvišno je sada trošiti reči.

Naravno da su pojedinci odgovorni za zločine, ali da li smo svi mi zaista spavali snom pravednika onda kada smo podržavali, glasali i kleli se u nove nacionalne vođe? Da li smo bili zaslepljeni snagom ideje o rušenju komunističkog, jednopartijskog sistema i stvaranju novog nacionalnog lidera, koji je od Ušća do Gazimestana jasno stavljao do znanja da je spreman za rat i odbranu srpskog naroda? Takvu politiku, stvaranje Velike Srbije, a ne očuvanje Jugoslavije, posmatrali smo, ne nemo, već smo dali vetar u leđa za sprovođenje ratne politike. To je kasnije rezultiralo ratnim sukobima sa skoro svim bivšim jugoslovenskim republikama. To je dovelo do svečanih ispraćaja mobilisanih mladih ljudi u rat. Na ulicama su ih pozdravljali, bodrili. Dovelo je i do stvaranja paravojnih formacija, do pljačkanja, silovanja, mučenja i proterivanja. I na kraju i početku svake dalje priče o tom tragičnom vremenu, to je dovelo do genocida.

Kada se podržava neko vreme ta politika, naravno da okruženje gleda sa strepnjom na ceo naš region. Zato je danas više nego ikada važno da ne proslavljamo i ne dičimo se skidanjem kolektivne odgovornosti. Pojedinci su činili zločine, ali sramota zbog počinjenih zločina mora biti deo kolektivnog duha. Da li je?

Naravno da nije. Stidljivo se komentariše presuda Ratku Mladiću u strahu od osude zbog takvog stava. Zar to ne govori dovoljno da nismo sazreli kao društvo i da onda, zaista, ne možemo tek tako da se okrenemo ka budućnosti? Govori i više od toga. Država je sakrivala najveće ratne zločince. Država je organizovala logore, prenosila posmrtne ostatke sa jednog dela države na drugi. Država je organizovala paravojne formacije i naoružavala ih. Naša država, vlasti koje su se menjale, nije imala snage da otvoreno govori o tome. O broju žrtava, o zločinima, o tome da smo krivi za ono što smo radili u svim započetim ratovima.

Šta Srbiju čeka nakon presude Ratku Mladiću? Svetlija budućnost ili zakopavanje u nove rovove ćutanja o tome? Iz poruka koje čujemo, sva je prilika da bi se svi politički akteri radije odlučili za ovo drugo. Ali to nije moguće. Do pomirenja i normalne budućnosti neće doći tako. Niko drugi osim nas samih ne može da doprinese više pomirenju. O tome moramo da pričamo, da priznamo činjenice, da shvatimo kako je do toga došlo. Pojedinci su činili zločine, ali je do ratova i zločina dovela politika. Zato je važno suočavanje sa prošlošću, sa istinom o njoj. Bez toga će biti nemoguće krenuti dalje. Što je još opasnije, bez suočavanja sa posledicama jedne politike, koliko sutra će biti moguće da se dogodi isto. Iz tog razloga nema gledanja u budućnost bez razumevanja da je pogrešna politika stvorila i Karadžića, i Mladića, i Škorpione i ostale zločince.

Veoma obeshrabruje što su retki oni političari koji stoje iza takvih ocena. Onda pogled u budućnost i nije tako dobar prizor. Liči na stravičnu reprizu ratova koje želimo da zaboravimo, umesto da se stidimo počinjenih zločina i da se sećamo žrtava. Nema drugog načina da se krene dalje.

Autor je član Predsedništva Liberalno-demokratske partije