Zašto je smeh opasan za demokratiju? 1Foto: Iz lične arhive

Jedna od opštih mesta u razmišljanju o humoru kao o neizostavnoj karakteristici ljudske prirode jeste da je on, pored svoje zabavne uloge i lekovit.

Naime, ljudska reakcija koja kroz ironiju, duhovitost, ili čak cinizam tešku stvarnost interpretira u značenje u kome ona dobija podnošljiviji smisao svakako je poželjan efekat humora.

Mnoga istraživanja na polju psihologije pokazala su kako ličnosti čiji karakteri obiluju vedrim pogledom na stvarnost imaju preduslove za duži i srećniji život. U krajnjoj liniji ta istraživanja ukazuju na važnost psihosomatske dimenzije ljudske prirode ali i potvrđuju neka od interesantnih gledišta iz teorijske fizike, kao što je zaključak da posmatranje utiče na predmet opservacije.

Ovde je posebno interesantno pitanje političkog humora. U čuvenom filmu Ime ruže, snimanom po istoimenom romanu Umberta Eka, monah i srednjevekovni detektiv koga tumači Šon Koneri pokušava da reši seriju ubistva u nepristupačnom manastiru u severnoj Italiji. Vešti detektiv, inače preteča renesansnog čoveka, u vrhuncu zapleta filma otkriva osnovni motiv ubistava i pronalazi ubicu.

U tajnom lavirintu – biblioteci, inače metafori kosmosa Umberta Eka, detektiv-monah pronalazi zabranjenu knjigu. Knjiga je bila ubica jer su njeni listovi bili otrovani. Svako ko ju je listao, umro je. Ali knjiga nije prenosila  „opasno“ znanje koje može naštetiti religijskoj dogmi, jer je dogmu bilo lako braniti dostupnim arsenalom sholastičke argumentacije. Dogma je bila neotporna na „smeh“.

U lavirint-biblioteci nalazila se srednjovekovna redakcija Aristotelove rasprave o smehu (II knjiga Aristotelove Poetike) u kojoj su se nalazile i  duhovite predstave, crteži i generalno tematika vezana za komediju. Komedija, humor i satira bile su „tajne“ koju je ubica-monah krio.

Ova interesantna filmska metafora govori o snazi humora ali i o trenutku koji označava početak kraja „tamnog doba“ i rađanje modernog sveta i modernog čoveka – sveta radoznalosti, propitivanja, nauke, ali i sveta potrage za slobodom i revolucionarnih previranja.

Politička dimenzija humora postaje još vidljivija u sumornoj stvarnosti nacističkih i boljševičkih koncentracionih logora i Gulaga. Kao u tamnom dobu u kome je vladala neupitna dogma i ovde je humor kao politički angažman bio zabranjen i najoštrije sankcionisan.

Za razliku od demokratija u kojima cveta različitost i bezazleno preispitivanje svega i svačega – najčešće bez ikakvih posledica –  u totalitarnim sistemima vlada sterilnost, strah i mrak. Humor – ako i postoji, rezervisan je samo za neškodljive gegove koji ni iz daleka ne dovode u pitanje sumornu stvarnost.

Dakle, humor je politički lekovit i neophodan. Ali, da li je sve tako neupitno sa humorom? U novopokrenutom podkastu stendap komičara Darka Mitrovića „Lobotomija“ voditelj je svom gostu novinaru Draži Petroviću postavio sledeće pitanje. Naime, na sve loše što se svakodnevno dešava Srbi odgovaraju humorom i ironijom.

Da li je to normalno i dobro upitao je Mitrović? Da li je u pitanju potpuno prirodna i normalna reakcija? Šta nam ovaj fenomen govori, ne samo o stvarnosti u kojoj živimo već i o našem kapacitetu da je menjamo? Petrović, kao jedan od naših najboljih satiričara, prelazio je nekoliko puta preko Mitrovićevog pitanja upravo ponavljajući nešto od argumenata o lekovitosti humora koje sam ovde izneo.

Mitrovićevo pitanje bilo je pravo pitanje koje nije dobilo adekvatan odgovor. Kao i sve u životu, tako i najbolji lek ima svoje kontraindikacije i nus-pojave. Upotreba humora u Srbiji kao „oduška“ davno je prevazišla granice i sada i on sam, nesvesno, služi naopakom režimu. Ovde nije reč samo o profesionalnim komičarima, crtačima stripova, ljudima čiji je poziv da izvrću ruglu pa i najbolji demokratski režim i njegova zastranjivanja.

Ovde je reč o običnim građanima, ljudima koji ne žive od politike ali kojima politika svakodnevno kreira život. Upravo ti građani postaju nepozvani komedijanti nesvesni svoje loše uloge. Neprestana upotreba humora gura ih još više u političku apatiju i pasivnost. Humor amortizuje opravdani bes i pravedničku reakciju.

Pored funkcije oduška, politička (zlo)upotreba humora kod nas ima još jednu važnu psihološku funkciju. Naime, ona protagonistu duhovitih opaski stavlja u poziciju posmatrača a ne delatnika. Humorista sebe tako stavlja iznad tumorne stvarnosti i što je još važnije, svojim sagovornicima i istomišljenicima šalje signal da čak ni „to“ (to nešto strašno što se desilo) ne može da ga potrese.

Pretpostavka otpornosti, kako možemo nazvati ovaj psihološki mehanizam, kaže da je humorista iznad situacije, da njom vlada i da ga ona previše ne tangira. Ona služi da se prikrije slabost i predstavi lažna slika o normalnom životu. Zato pretpostavka otpornosti ima funkciju zavaravanja i stvaranja lažne stvarnosti koja je „normalnija“ i pogodnija za život. Upravo je ova pretpostavka jedna od najopasnijih blokatora političkog delovanja pa i promena u Srbiji.

Ključ je dakle, u ovome. Kada na najgore moguće stvari koje se dešavaju i koje su do juče smatrane nemogućim, reagujete humorom i satirom vi otupljujete svoju reakciju kao političkog bića. Vi se pretvarate u režisera koji od drame pravi komediju i gušite svoj ali i nagon drugih ljudi za delovanjem.

Sve ovo ne znači da humor treba proterati iz svakodnevnog razgovora o politici. Na prvom mestu tako nešto nije moguće. Ipak, kada krenete da pravite duhovite opaske usled neke najnovije komedije apsurda koju priređuje vlast ugrizite se za jezik i držite bes u sebi, jer on je dragocen. Smejati se treba kada postoji pravi razlog za smeh. Do tada, manje smeha više delanja!

Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije