Zašto ne držim onlajn nastavu

Naime, moj računar je dotrajao i trenutno je u kvaru, a s obzirom na to da primam platu ispod minimalne zarade, popravka ili kupovina novog uređaja za mene je finansijski neizvodljiva. Takođe, niste isplatili naknadu za putne troškove za april i maj, pa čak i da me obavezujete da nastavu održavam iz prostorija škole, to u ovom trenutku nije održivo. Uz to, niste raspisali zakonski obavezan konkurs za izbor u zvanje, čime mi onemogućavate pristup stabilnom zaposlenju i kreditnoj sposobnosti, što dodatno produbljuje egzistencijalnu nesigurnost.

Na ovaj način mi se uskraćuje osnovno ljudsko pravo zagarantovano Ustavom Republike Srbije – pravo na rad (član 60). Umesto da sistem obezbedi uslove za dostojanstven rad i zakonito obavljanje nastavne delatnosti, suočena sam s pritiscima, nezakonitim odlukama i ignorisanjem pravnih normi.

Dodatno, smatram da je odluka Nastavno-stručnog veća da se nastava izvodi online doneta retroaktivno i van zakonskog okvira, te kao takva nema pravno dejstvo. Ministarstvo prosvete ne može dati zakonitost nečemu što je u suprotnosti sa Zakonom o visokom obrazovanju i pravilima akreditacije.

Podsećam da nijedna visokoškolska ustanova uključena u ovu odluku nema akreditaciju za izvođenje online nastave. U tom smislu, svi akti koji nalažu ovakav oblik nastave su ništavni po sili zakona.

Ovo vidim i kao pokušaj da se, u jeku studentskih protesta, uguši njihovo demokratsko pravo na otpor – kroz premeštanje obrazovnog procesa u digitalnu sferu, bez pravnog osnova, legitimiteta ili moralnog opravdanja.

Iako se studenti formalno upućuju da praktičnu nastavu obave u bolnici u Ćupriji, u stvarnosti to ne liči ni na kakav organizovan ili kvalitetan obrazovni proces. Praksa se odvija bez kontrole, bez stvarne mentorske podrške i bez mogućnosti da studenti savladaju osnovne veštine. Broj studenata je prevelik, vreme se stalno skraćuje, a njihovo prisustvo se svodi na puko formalno „prolaženje“ kroz sistem. No, to vas očigledno ne zanima – jer vam je važnije da stvorite lažan privid da sve funkcioniše kako treba, nego da se zaista obrazuju odgovorni zdravstveni radnici.
Posebno je opasno što se studentima nude „laki poeni“ – bez kvalitetne nastave, bez vežbi, bez prakse. Time se simulira proces obrazovanja i proizvodi privid kompetencije, što je direktno ugrožavanje buduće struke i bezbednosti pacijenata.

Apelujem na akademsku zajednicu i kolege da ne pristaju na model „ćaka“ – ni kada su u pitanju naši studenti, ni kada su u pitanju naši životi kao nastavnika. Studenti medicinskih i strukovnih studija ne mogu se obrazovati na daljinu, niti bez adekvatne prakse. Sutra će ti ljudi možda lečiti nas.

Pozivam javnost, medije, akademsku zajednicu i međunarodne obrazovne institucije da obrate pažnju na ovaj ozbiljan presedan koji podriva osnovne vrednosti visokog obrazovanja i akademske slobode.

Obrazovanje ne sme biti alat represije. Pravo na rad ne sme biti privilegija, već ustavna obaveza države da ga štiti.

Srdačno,

Dr sci. med. Sunčica Ivanović

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.