Zašto srpska akademska zajednica nije jedinstvena? 1

Ne bih se usudio da tako nešto pripišem ni onima koje lično smatram negativnim pojavama, onima koji svojim konkretnim delanjem proizvode ozbiljnu štetu sistemu u celini.

Čak ni za njih ne tvrdim da to što čine, čine sa zlom namerom, naprotiv, verujem da i oni iskreno žele da naši fakulteti budu kvalitetniji.

U čemu je onda problem, zašto onda naša akademska zajednica nije jedinstvena u tome šta treba uraditi i zašto okleva da to i učini – zašto reforma stoji?

Niko od nas ne želi da nam se visoko obrazovanje uruši i nestane, a ipak među nama nema sloge čak ni oko pitanja važnih za suvi opstanak nauke i visokog obrazovanja? Naravno, slično se dešava i u čitavom srpskom društvu.

Često smo poput neprijatelja suprotstavljeni, iako niko od nas ne želi da država u kojoj živimo propadne.

Nikako da se makar jedan jedini put okupimo oko te elementarne zajedničke dobre namere – želje da Srbija treba da napreduje, koju niko nikome pojedinačno ne bi trebalo da porekne.

Za dobar rezultat nije dovoljna samo dobra namera – to je jednostavan, tačan ali, nažalost, razočaravajuće malo vredan odgovor da bi mu se poklonila pažnja.

Na sreću, uz njega ide i saplement koji glasi: da bi se bilo šta postiglo, neke stvari se moraju i žrtvovati, ne vredi ako se nešto samo želi. E baš tu, na spremnosti za lično odricanje (ma koliko malo ono bilo), na rešenosti da se pod rizik stavi i svoj lični spokoj (ma koliko on mali i jadan bio), rečju, na (ne)spremnosti za ličnu žrtvu danas se lome i razdvajaju i akademska i građanska Srbija.

Živeli smo u komunizmu čiji se zvanični narativ razbacivao junaštvom i žrtvovanjem pojedinca za dobrobit zajednice.

Kao da nas je ovakve kakvi smo, preumorne i predugo obmanjivane, stigla sva ta laž o negdašnjim herojskim delima i ugušila našu spremnost na požrtvovanje i empatiju.

Danas ljudi ne samo da neće da žrtvuju nešto veliko da bi sutra (ili ikada) svima bilo bolje, već neće da žrtvuju ništa.

Ali neka na ova i slična društvena pitanja odgovore učeni sociolozi, ja ću reći reč-dve o tome kako stoje stvari u visokom obrazovanju. Zašto nam reforma tone dok okolo sve odzvanja od lepih želja i iskrenih namera?

O kakvoj je to “žrtvi“ reč i zašto mnogi naši univerzitetski profesori na nju nisu spremni?

Na srpskim univerzitetima i visokim strukovnim školama trenutno radi veliki broj profesora koji proizvode stručnjake koje mahom samo partija može da zaposli (pravo, ekonomija, administracija, kultura, umetnost i javno informisanje, trgovina, vaspitanje i obrazovanje i menadžerstvo svih sorti, itd; uporediti podatke Nacionalne službe za zapošljavanje s podacima o strukturi upisanih studenata

Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje). Pritom, mnogi od tih profesora za ovaj svoj rad (ne za rezultat!), to jest isključivo za nastavu pred ogromnim brojem studenata, imaju primanja koja su bliska prosečnim platama nastavnika s neuporedivo bogatijih evropskih univerziteta.

Prema koristi, ili bolje reći šteti koje društvo ima od njih, ovi profesori se bitno ne razlikuju od građana koji prihvataju da ih vladajuća partija zaposli u nekom od državnih preduzeća iako znaju da nerentabilnost i neefikasnost tih istih firmi ultimativno pada svima nama na leđa.

NJima država oprašta to što su plaćeni a neproduktivni, profesorima gleda kroz prste što proizvode bezvredne diplome (i to za veliki novac) – pa zar to nije isto?

Isto je, dakako, razlika je jedino u tome što su profesori neuporedivo odgovorniji jer je mehanizam za promene ove loše prakse u njihovim rukama. Među profesorima su oni koji se najoštrije protive promenama upisne politike jer bi im to automatski smanjilo plate (premda ne drastično), već svesno nastavljaju da proizvode kadrove koji će ili pristati na patronažu vladajuće partije ili će jednostavno napustiti Srbiju; bez diplome, naravno, jer ona tek tamo ne vredi ništa.

Nedavno obnarodovani statistički trendovi pokazuju da se potencijal Srbije da ikada postane zdravo društvo svake godine smanji za oko 100 hiljada ljudi – naime, polovina od tog broja napusti zemlju, a druga polovina se učlani u SNS.

Ne znamo koliko je među njima visokoobrazovanih, ali ako izuzmemo one koji odlaze radi usavršavanja (uz nadu da će se barem neko od njih vratiti), za sve ostale koji beže iz Srbije, kao i za najveći broj novopečenih SNS-ovaca, može se s priličnom dozom sigurnosti zaključiti da poseduju neku od takvih diploma, diploma koje samo partija može da nostrifikuje.

Profesori su odgovorniji i zbog toga što imaju alternativu za razliku od (delimično) prevarenih građana.

Profesori bi, recimo, mogli da – ako već nemaju šta drugo da rade osim da daju diplome koje vrede tek uz partijsku knjižicu – prihvate da to obavljaju za nešto manje pare, barem kada je reč o delu prihoda od države.

Jer, kao što im je svakako poznato, za bitno manji novac već godinama rade njihove koleginice i kolege koji proizvode manji broj diplomaca koji nikada nisu bili balast javnih preduzeća u Srbiji.

Iako je Uredbom Vlade Srbije predviđeno da redovni profesor na državnom fakultetu ima platu oko 100 hiljada mesečno, to se ne odnosi na sve, tako da važi pravilo: isti univerzitet, isto mesto na Šangajskoj listi, ista Uredba – ali jednima majka, drugima maćeha.

Kako se, onda, po odnosu prema reformi i promenama mogu izjednačiti ove dve grupe zaposlenih na univerzitetima, ako ne samo po iskazivanju dobrih namera?

Čim prestane retorika, čim bilo šta zamiriše na bilo kakvu ozbiljnu perestrojku u visokom obrazovanju, a posebno u načinu finansiranja, odmah se javljaju likovi koji, dakako, žele boljitak srpskom visokom obrazovanju, ali ipak malo više tog boljeg i lepšeg žele sebi samima.

To jeste ljudski, priznajem, ali bilo bi dobro da i oni priznaju kako bi bilo i etički i kolegijalno (uz to i veoma logično), da se svako od njih zapita da li se te dve stvari: ‘dobro za sve’ i ‘dobro za mene’, slučajno ne nalaze u koliziji.

Jer ako kolizija postoji, onda bi bilo fer da to uzmu u obzir i kada iskazuju svoje lepe želje za napredak obrazovanja u Srbiji; može neko da se prevari i pomisli da su oni spremni da nešto i urade za taj napredak.

Duga i složena priča stoji iza svega što sam ovde započeo, zato privodim kraju, i to, prvo, ponavljanjem stava da reformu u visokom obrazovanju NE MOGU da iznesu oni kojima je i u ovakvom stanju stvari dobro (šta dobro, odlično!) i, drugo, ponavljanjem predloga da se što pre objave primanja svih zaposlenih u državnim visokoškolskim institucijama.

Na kraju, puko iskazivanje dobrih namera bez spremnosti da se išta uradi nije samo problem u obrazovanju.

Zdravstvo, nacionalno povlašćeni mediji, centri kulture, rečju sve ustanove koje postoje da bi radile na polzu svih građana Srbije imaju u svom sastavu previše ljudi koji i kada vide da je stvar otišla dođavola ipak rezonuju poput: “Meni je ovako odlično, ne diraj ništa“, ili: “Nije baš toliko loše, ali možda je bolje da ne kvarimo“, svesno izbegavajući jednostavno pitanje: šta ako ovo kako jeste, posebno ukoliko još dugo potraje, bude pogubno za sve, za Srbiju u budućnosti, za onu decu koja ipak ostanu u njoj?

Možda se neko od ovih ljudi barem ponekad preispita i zabrine zbog ove svoje društvene neodgovornosti, bila bi to ipak nekakva nada. A možda se i samo štrecnu onako kao i Brana Flojd kad ga pitaju kako će sa izlizanim gumama u subotu, ako padne kiša, i zatim izgovori ono: Ma valjda neće, ne znam!

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.