Zemlja sa 3.100.000 septičkih jama 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

Jedan od tih tekstova, pod naslovom „Fatalne posledice“ koji je objavljen u poslednjem broju časopisa „ASA“ (Asocijacije srpskih arhitekata), govori o trenutku kada su 2019. godine velike kiše izazvale poplave na levoj obali Dunava, u naseljima Ovča, Borča i Krnjača u blizini Beograda i kada su se u ovim, dobrim delom, divlje izgrađenim naseljima, izlile i sve septičke jame.

Ko se seća, poplavljena područja je posetio i predsednik Republike i obećao ljudima da će u najkraćem roku biti urađeni projekti i već početkom 2020. godine, započeti radovi na novoj kanalizacionoj mreži za sva naselja. Izrazio sam u tom tekstu sumnju da je to moguće u tako kratkom roku, čak i kada bi za to postojala potrebna finansijska sredstava.

Kada se vratimo unazad nekoliko godina i podsetimo se šta je ko od političara sve obećavao, a naročito pred izbore, uočava se odmah velika disproporcija između obećanog i izvršenog, posebno na planu vodovoda, kanalizacije i postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda.

Od 2018. godine, kada je štampan Zbornik radova Udruženja inženjera i tehničara Srbije, a povodom 150 godina postojanja Udruženja, izašli su i precizni podaci o stanju infrastrukture u Srbiji koje su na temu „Prošlost, sadašnjost i budućnost inženjerstva i arhitekture u Srbiji“ pisala najeminentnija imena iz struke, na čelu sa desetočlanim odborom akademika SANU. Oni su između ostalog konstatovali:

– da Srbija danas, u celom regionu, naviše zaostaje u izgradnji hidrotehničkih objekata i da jedina nema, za te, apsolutno najvažnije projekte u zemlji, nadležno ministarstvo, niti stabilan izvor prihoda za planiranje i realizaciju takvih projekta.

– da u Srbiji svega 55% stanovnika ima priključak na kanalizaciju, dok je taj postotak u srednjoj i istočnoj Evropi 84%.

– da u Srbiji ima 3.100.000 septičkih jama i ukupno 14.800 km potpuno zastarele mreže, izgrađene polovinom prošlog veka, a da nedostaje 10.400 km.

– da se samo 10% otpadnih voda prečišćava, a da je prosek u Evropi 70%.

– da samo Beogradu i Novom Sadu nedostaje 13 postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, a da trenutno nemaju ni jedno, pa se kanalizacija direktno izliva u Savu i Dunav.

– da 40% gradova ima vodu koja nije ispravna za piće, jer je 90% izvorišta i fabrika vode, građeno u drugoj polovini prošlog veka.

U planu koji je ambiciozno najavljivan za period do 2025 godine, bilo je određeno najpre pet milijardi evra za tu svrhu, kako bi sva naselja u Srbiji imala vodovod i kanalizaciju, da bi to potom bilo smanjeno na tri milijarde evra, a sada se pominje oko 200 miliona evra godišnje, umesto milijarde evra godišnje. Sada je čak i Fiskalni savet konstatovao da je za takav plan potrebno preko pet milijardi evra.

Kolika je razlika između obećanog i realizovanog, najbolje svedoče planovi beogradskih čelnika kad su govorili o izgradnji vodovoda i kanalizacije na rubnim područjima grada.

Tako je Siniša Mali kao gradonačelnik glavnog grada početkom 2016. godine izneo plan da se za narednih 10 godina izgradi 1.600 km vodovoda i kanalizacije, što bi koštalo oko 700 miliona evra i 14 postrojenja za prečišćavanje, što je trebalo da košta 300 miliona evra. Prošlo je već četiri godine, a od toga ništa nije realizovano. Sada je zamenik gradonačelnika Goran Vesić produžio taj rok do 2029 godine, jer je radio „preče“ stvari.

Upozorenje onima što upravljaju državom i gradovima, upravo stiže iz pomenutog Zbornika Udruženja inženjera i tehničara Srbije, da su čitave civilizacije, pa tu navode Mesopotamiju, ušće reka Nila, Inda ili Jang-Cea i gradove Maja i Inka u Srednjoj i Južnoj Americi koje su prosperirale na izgradnji ovakvih objekata, ili propadale, kada oni koji upravljaju državom nisu shvatali prioritete, a posebno značaj hidrotehničkih sistema i objekata za napredak društva u celini.

Autor je arhitekta