Ribice u Predsedništvu

Ako je za trenutak zaboravio na omiljene mu ćevape i poslastice iz kuhinje u prizemlju Predsedništva, nije najvažnije: poruku.

Skromnost je vrlina koju predano propagira. Ili je odglumljena krotkost, umerenost i prostosušnost način kojim zatire vesti iz protekle nedelje o šestocifrenom, deviznom poklonu ministru Siniši Malom da odškoluje decu izvan ovdašnjeg obrazovnog sistema, o milion evra na beskamatnu pozajmicu šefu kabineta Ana Brnabić, milionima koji se sele u Surčin i milijardama koje se vrte nege daleko od javnosti.

Zašto je njemu uopšte toliko važno da slika o čestitosti i smernosti bude neokrnjena? Čemu šarada sa parizerom, sardinom iz Indonezije, hlebom, majonezom garniranim sentimentalnim putovanjem u daleku prošlost?

Da li je ono na trpezi svakodnevna slika koju vidi pola Srbije u svojim domovima, u radničkoj kantini, na stočiću kraj bolničkog kreveta? Čemu ekranizovana pauperizacija:

Da li pred našim očima izvodi još jedan kontrapunkt i sliva u jednu sliku gomilu sličica sa otvaranja brzih pruga, kilometara autoputeva, spratova oblakodera u odrođenom delu prestonice sa ovim sa trpeze prosečne porodice na sindikalnom letovanju sedamdesetih godina prošlog veka. Koji je motiv, izuzev potrebe da bude mera svih stvari postojećih da jesu, nepostojećih da nisu, gastro bizarnosti?

Iskustvo nas uči da sve što Vučić servira, bez obzira na nejestivost i smetnje koje proizvodi, ne treba sa osmehom brisati sa menija. Ne radi on ovo (samo) iz perverzne želje da nervira oponente. Iskustvo politike koju je punih usta Karlovca, Karlobaga, Ogulina, Virovitice vodio devedesetih jasno mu govori da je mržnja nešto što se najlakše potura na sto. Zato i danas žuč izliva na susede, imaginarne neprijatelje, izmišljene mrzitelje.

Ali, svestan je da je najdublje ukorenjen strah od gladi. Rado Srbin ide u vojnike, ali teško se rastaje od stečenog, vraća u nemaštinu, menja navike i gubi prigrabljeno. Lakše se kleštima lomiti jastoge nego rukama kidati suv hleb. To je naučio na našoj sveopštoj patnji.

S toga u svakom klipu pored mljackanja i fingirane radosti ide flešbek koji treba da nas podseti odakle smo počeli i kada smo bili jednaki. U sadašnjici za stolom sa tri ribice i bitangom možete se naći ako niste poklonik „novog vala“ čiji je rodonačelnik Predsednik. Kada kupite kartu od jednog groša za iluziju prestaje biti važno da li se ćevapi prave u Meljaku ili u Nišu. On jednako uživa u spremanju. On je i deklaracija o ispravnosti i sve zvezdice ovog sveta. Nesebičan u deljenju uspomena i lepih želja.

U prividnoj ležernosti i spontanosti ništa nije prepušteno slučaju. Konzerva iz Indonezije je poželjnija na srpskom jelovniku od stare, dobre „Eve“.

Da li bilo kakvu imaju u Domovima za stare ili bolnicama u unutrašnjosti njega ne brine. Sve što ulazi u kadar moguće je ukloniti u montaži. Samo neka se vrti.

Biljana Maksimović, Vračar, Beograd

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.