Srbiji fale more i Feral

Kao redovni čitalac i veliki poštovalac „Ferala“, po struci pravnik, možda i sam pomalo „đavolji“ osećam potrebu da napišem nekoliko reči na zadatu temu.

Komšijama Hrvatima zavideo sam samo na dvema stvarima; što imaju more i što imaju „Feral“. Sve ostalo imamo i mi. Kad god sam pročitao pomenuti nedeljnik imao sam mešavinu osećanja. Svaki put sam bio oduševljen onim što sam pročitao i ljut što nemamo svoj „Feral“ koji bi po istom receptu obrađivao naše gospodare života i smrti.

Ono što godinama radi Predrag Koraksić i odnedavno Zoran Kesić samo je deo kosmičke pravde koju su debelo zaslužili i još uvek zaslužuju.

Posle raspada zajedničke nam države sve sam teže dolazio do pomenute novine, uglavnom od uličnih preprodavaca na početku Knez Mihajlove, a onda je i to prestalo.

Kad nemaš ono što voliš, onda voli ono što imaš. More su mi zamenila Belocrkvanska jezera. Svaki kontinentalac koji prepliva osrednje jezero oseća se kao Magelan.

U jednom trenutku je pančevačka verzija tria „Viva Ludež“ počela da štampa i izdaje „Glas Banata“, gde smo koristili neke „Feralove“ recepte. Tako npr. u prvom broju od oktobra 2007. godine u delu vesti iz 2020. godine, ispod naslova: Uznemirenje u susedstvu stoji

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić izjavio je da su granice Srbije tamo gde su srpski grobovi, što je izazvalo uznemirenje u svim susednim državama. Ambasade BiH, Crne Gore, Kosova, Vojvodine, Makedonije, Sandžaka i Preševske doline uložile su najoštriji protest, dok su se Rumunija i Bugarska ponašale uzdržano.

Kao dokaz naše delimične vidovitosti jedan od poslednja dva primerka prvog broja „Glasa Banata“ šaljemo uredniku Danasa.

Ako je smeh lekovit, Predrag Lucić, Viktor Ivančić i Boris Dežulović mogli su slobodno sebe nazvati konzilijumom narodnih lekara.

Predragu Luciću želim mirno more u večnosti u kojoj se zasluženo nalazi a nama, sleđenim građanima sa obe strane Dunava da nekad dođe proleće.