Vojska nemoćnih koja se „nije snašla“

Regrutovani iz jednog jako dugog perioda kod nas, iz perioda tranzicije. Od samoupravnog socijalizma do neoliberalnog kapitalizma stvorena je vojska nemoćnih pojedinaca, koja se jednostavno „nije snašla“, čitaj, nije mogla ili nije htela da očerupa prethodni propali sistem, da bi na tim temeljima trijumfalno kročila među „gazde“ i bogataše.

I ponašanjem svojim prekrojila sudbinu onih prethodnika koji za gazdin „jaguar“ ili „porše“ tegle mesečno za niži iznos od minimalca, pa bio on i „istorijski“ čime se hvali naš predsednik.

Tim spremačicama, čuvarima, a u marketima, pomoćnim kuvarima, i mnogim drugima, najčešće se uplaćuju porezi za penzijsko, zdravstveno za pola radnog vremena, iako oni rade puno duže, praktično i bez radnog vremena. Kada odu u zasluženu mirovinu, samo odmore nedelju dana i nastavljaju se delovanjem i poslom, jer za 30.000-40.000 rad (ako je i toliko), nemaju ni za struju, vodu i grejanje, za čistu režiju.

A, za ishranu, koja je kod nas među najskupljim stavkama u Evropi mogu da zaborave. Zato im plata služi, ako se uopšte može govoriti o plati da prežive, što gladni, što polusiti. Tu socijalu možete videti u jako poznim godinama svakodnevno.

Oni iz obesnih vozila, neće ih ni pogledati, samo će „dodati gas“, oni mladi početnici će se okrenuti i nastaviti da bulje u svoj ajfon, pomalo nervozni, što im ovi matorci uopšte „uzimaju vazduh i prostor“

A oni su posle trideset – četrdeset godina teškog rada, sedi, oronuli, vizuelno neprijemčivi, ali još uvek radno aktivni, i bedno, vrlo bedno plaćeni.

Ali, odgovaraju ovoj našoj političko – tajkunskoj oligarhiji. Za njih su i manji porezi, i manja plata, a završavaju posao u koji mlađi i ne misle da krenu.

I ne treba, mladi treba još više da upotrebe svoju snagu da se neke stvari pravednije preraspodele, i da ne dožive sudbinu ovih opisanih „socijalaca“.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.