Antifašisti nisu nikakvi „ekstremisti“

NJegov poslednji tekst u vašem listu „Socijalizam – rizik za američke demokrate“ je najočigledniji primer autorove neozbiljnosti, te stoga zahteva reakciju.

Već prva rečenica članka je neistinita. Autor počinje tvrdnjom da „socijalistički političari donedavno nisu bili česta pojava na američkoj političkoj sceni“. Istorija SAD-a obiluje borbama radništva i socijalističkim idejama. Od devetnaestovekovne socijalističke „Narodne partije“ koja je bila na vlasti u više država i na predsedničkim izborima osvojila 8,5 odsto glasova, preko Judžina Debsa, koji je kao predsednički kandidat „Socijalističke partije Amerike“ iz zatvora u kojem je završio zbog protivljenja učešću SAD-a u imperijalističkom Prvom svetskom ratu osvojio skoro milion glasova, pa do Hjuija Longa, guvernera Luizijane sa revolucionarnim programom „Podelimo naše bogatstvo“. Šta je sa čuvenim antikapitalistima poput Du Bojsa, Eme Goldman, Martina Lutera Kinga, Malkolma Iksa i organizacijama poput Crnih pantera, Mladih patriota, Čikano pokreta, Fronta oslobođenja gejeva, Ekt-apom i brojnim drugim herojima? Radnički pokreti nisu postigli veće uspehe zbog represije koju su trpeli, od smeštanja u zatvore (danas je ogroman broj Crnih pantera u zatvorima) do ubijanja (pola ličnosti koje su nabrojane su ubijene), nemogućnosti da se takmiče sa partijama koje finansiraju bogataši i medijima koji im ne pružaju prostor da predstave svoje ideje.

Osim nepoznavanja istorije radničkog pokreta, autor ne poznaje ni trenutni raspored snaga na političkoj sceni. Da je autor pogledao analizu potencijalnih rezultata predsedničkih izbora u kojem bi se sukobili Berni Senders i Donald Tramp, uvideo bi da ne samo što bi Senders najverovatnije pobedio Trampa sa razlikom od oko šest odsto, već bi i u „tradicionalno republikanskim“ državama demokratski socijalista osvojio veliki broj glasova. Protekle nedelje u državama u kojima je Tramp trijumfovao pobedili su socijalisti. U Kanzasu je DŽejms Tompson osvojio nominaciju Demokratske partije za izbore za Kongres, a u Mičigenu je pobedila Rašida Tlaib. Bilo bi naivno očekivati da će odjednom svugde pobeđivati socijalisti, međutim ono što je važno jeste odumiranje centrizma establišmenta, porast interesovanja za socijalizam i mogućnost da na izborima pobede „obični ljudi“. Ovako brzi uspesi su neočekivani i daju samo nagoveštaje koliko socijalističke politike mogu biti popularne i pored višedecenijskog antikomunizma.

Milićev način razmišljanja o politici je fundamentalno pogrešan. On u narednom pasusu daje sumnjive podatke o navodnoj prednosti DŽoa Bajdena od 10 odsto u odnosu na Sendersa. Pre svega, razlika prema poslednjim istraživanjima je na mršava dva odsto u korist Bajdena. Zatim, treba uzeti u obzir da neka od tih istraživanja sprovode iste one organizacije koje su arogantno bile sigurne u pobedu Hilari Klinton. Međutim, ono što je ključna greška u Milićevom razmišljanju jeste to što on ne razmatra suštinske razlike politika Bajdena i Sendersa. NJemu očigledno nije važno to što je Bajden tržišni fundamentalista, imperijalista koji je podržao više američkih invazija i predlagao vojne intervencije, što podržava zločine države Izrael ili što je napisao „Klintonov zakon o kriminalu“ koji je drastično uvećao broj nevinih zatvorenika, pre svega Afroamerikanaca. Izgleda da ništa od toga nije bitno, jedino što je bitno jeste da se tlačitelj sa republikanskom oznakom zameni tlačiteljem sa demokratskom oznakom.

U narednom pasusu on tvrdi da je univerzalna zdravstvena zaštita skupocena. Nedavno je liberalni istraživački centar „Merkatus“ sproveo istraživanje dokazavši da bi uvođenjem univerzalne zdravstvene zaštite američko društvo uštedelo oko 300 milijardi dolara godišnje. Dakle, ne radi se tu ni o kakvom „ekonomskom populizmu“, niti tu ima ičeg „nerealnog“ i „nekompetentnog“ – Sendersov tim okuplja izuzetne stručnjake i, sudeći po njegovom dosadašnjem političkom radu, on poseduje kredibilitet koji garantuje ostvarivost zacrtanih ciljeva.

Međutim, tu nije kraj neistinama – pominju se nekakvi izmišljeni staljinisti koji su bliski progresivcima. Nakon te laži u stilu senatora Makartija, autor izjednačava antifašiste i neonaciste. Okupljanja neonacista, ohrabrenih Trampovom pobedom, tokom kojih napadaju manjine i političke neistomišljenike izrodilo je ljudsku odbrambenu reakciju antifašista koji su organizovali kontrademonstracije kojima sprečavaju govor mržnje i fizičke napade. Antifašisti nisu nikakvi „ekstremisti“ kakve ih Milić naziva, već branioci naših društava od mržnje i nasilja. Oni nikada nikoga nisu ubili u istoriji SAD-a, dok je s druge strane bespotrebno nabrajati sve zločine desničarskih grupa.

„Novi treći put“ za koji se Milić zalaže je mrtvorođenče. Iz propasti „starog“ trećeg puta koji je veoma uspešno sprovodio neoliberalnu ekonomsku politiku koja je ojadila radništvo i obogatila šačicu ljudi, a bio veoma slab u svom navodnom multikulturalizmu, nema šta da se oživljava. Jedina alternativa užasnom sistemu u kome živimo, u čijem je stvaranju „treći put“ učestvovao, jeste demokratski socijalizam koji jedini nudi rešenja problema koje muče 99 odsto stanovništva i koje Senders i Ortez uspešno artikulišu – drastično povećanje cene rada, otvaranje novih radnih mesta, zdravstvena zaštita, obrazovanje i krov nad glavom za sve, briga o prirodi, borba protiv rasizma, seksizma, homofobije i svih vrsta podela između ljudi, oživljavanje demokratije, progresivno oporezivanje i kraj finansiranja političara od strane kapitalista. A sve to je samo deo početka borbe za društvo u kome ćemo svi imati pravo na dostojanstven život. Na partijama, pokretima, sindikatima i progresivcima u Srbiji je da uče na ovim ohrabrujućim primerima.

Autor je istoričar umetnosti i član Levog samita Srbije