Pošto je kreativnost u srpskoj politici na nikad nižem nivou, promovisanje gluposti, površnosti i nekulture ipak očigledno ima i svoje protagoniste i konzumente.

Dveri nemaju politiku. Nikada je nisu ni imale. Nastali kao studentski pokret i organizacija koja je bliska jednom delu sveštenstva Srpske pravoslavne crkve, vremenom su mutirali u političku organizaciju, koja u svojoj biti ima agresiju. Izražena netolerancija manifestovala se u otvorenoj podršci nasilnicima koji su pred svaku Paradu ponosa imali skupove pre ili u toku Parade, a Dveri su obavezno izlazile dan ranije na Porodičnu šetnju, koja je slala jasnu poruku šta se u Srbiji može samo smatrati pod porodicom. Veličanje Mladića i Karadžića postalo je obavezan folklor članova Dveri. Dimitrije Ljotić nije negativan lik u svesti Obradovića, naprotiv, on se smatra čovekom koji ima pozitivnu ulogu u istoriji Srbije i Jugoslavije. Putin se smatra zaštitnikom čovečanstva u ovom trenutku, a nemačka AFD kao bratska partija Dverima. Ovo nisu opisne ocene delovanja ove organizacije, već je to kompilacija njihovih stavova, iza kojih oni ponosno stoje.

I sada, posle svega ovoga što znamo o Dverima, imamo Obradovića koji je iskočio kao zagovornik medijskih sloboda, prava na debatu i fer uslove političkog života. Ostali ga gledaju u neverici, a malo ko je spreman da mu se suprotstavi. On je opozicija, ali čemu? Evo, na primer, koja je razlika između njegove i politike vlasti po pitanju Kosova, Bosne i Hercegovine, nužne promene Ustava, prava ugroženih grupa, odnosa između Srbije i Rusije? Jedini problem koji oni imaju međusobno je taj što je Putin trenutno u red za orden stavio Nikolića i Dačića, a Obradović treba malo da ojača da bi se našao na bližem radaru Moskve. Sada je u procesu dokazivanja i, ako bude dobar i koristan, Čepurin može napisati depešu gde čak i njega spominje.

Prošle nedelje Boško Obradović je izašao sa svojim predlogom kako da se opozicija zaštiti od izbornih manipulacija i gde on vidi probleme u izbornom procesu. To je bio miks potpunog neznanja, površnosti i populizma koji ga je toliko obuzeo. Nekoliko dana ranije Vuk Jeremić i Saša Janković pozvali su posmatrače OEBS-a da nadgledaju izbore u Beogradu. Kod Obradovića se odmah pali lampica da je OEBS kod Srba nešto neprijateljsko, pošto je njemu sve što ima strani naziv sumnjivo, i ide korak dalje i pravi spisak svojih zahteva koji šalje određenim organizacijama, sa molbom da mu odgovore preko vikenda. Na listu tih organizacija dodaje i do sada javnosti nepoznatu Istočnu alternativu. Da bi ljudi bili upoznati, radi se o organizaciji koju je osnovao Dragan Todorović, nekada sledbenik Vojislava Šešelja. Takvi ljudi su pozvani da potpišu nekakve zahteve koji su očigledno ogledalo Obradovićevog shvatanja politike?!

Kaže lider Dveri da zahteva svake večeri debate vlasti i opozicije na RTS-u i RTV-u. Ne znam kako to zamišlja – uđu on, Dragan Todorović i Stamatović sa kozacima u RTS i narede svako veče debate? Valjda postoji neka programska šema koju ne može da uređuje svako, a posebno ne politika? Ni SNS, ali ni Dveri ili LDP. Mislim da do sada to nikome nije padalo na pamet. Jeste možda Putinu i Lukašenku u svojim državama. Dalje Obradović traži da ti koji potpišu njegove zahteve uzmu frekvenciju televiziji Pink. Kako, po kom zakonu, po kojoj proceduri? Hoćemo nezavisna regulatorna tela, ali da mi određujemo šta da rade. Pa u čemu je onda razlika u odnosu na sadašnje stanje? Izrazito glup predlog Boška Obradovića – uz to što je nemoguć, protivan je svim načelima i zakonima i davanje je municije onima koji će da predstave opoziciju kao totalne neznalice. Takođe, traži se da se privatnim medijima naredi da daju prostor opoziciji. Stvarno, a kako to? Evo, vlasnik neke lokalne privatne televizije koju je kupio ne želi da pušta recimo LDP, DS, DSS. Ne pričam o plaćenim oglasima tokom izbora, nego, jednostavno, ne sviđa mu se da u svojim emisijama vidi predstavnike ovih partija. I šta treba da radimo, da čekamo novinare tih televizija negde u mraku, pa da im objašnjavamo da smo super pametni i da su dužni da nas zovu svaka dva dana?

Položaj medija u Srbiji je poražavajući. Novinari su često predstavljeni kao neprijatelji, a njihova zaštita svodi se na poneko saopštenje, i to ako se nešto veće desi. Ali ljudi kao što su Obradović i slični ne vide problem u uzroku, nego uporno leče posledice. Društvo zaostalo u svakom smislu ne može namigivati Putinu, a nadati se da slobode mogu da budu veće nego u onim zemljama u kojima je taj Putin heroj ili da se seća Miloševića kao gospodina. Isto je i kada se radi o izbornim uslovima. Po Obradovićevom pismu, u kojem nešto traži, vidim da mu je poznavanje izborne materije dosta tanko, a posebno mu fali praktičnog rada. Kao neko ko se izborima u Liberalno-demokratskoj partiji bavi 11 godina, rado bih mu pomogao da razume šta je izborni dan, šta su kontrolori, kako se obučavaju, šta su birački spiskovi, koliko je važna pažnja tokom samog glasanja. Ali ne mogu mu pomoći dok god cepa drva u majici sa Putinovim likom, u međuvremenu dok mu se suši ona sa Mladićevom glavom, i ne vidi da ne možeš da podržavaš totalitarizam po svetu, a da se kod kuće, navodno, boriš protiv diktature.

Autor je član Predsedništva LDP