… umesto rijalitija „Ja Tomas Man, ti Hitler“, mislim da bi bilo korisnije da sa čitaocima podelim svoje dileme:

1. Ako u opozicionim novinama izrazim svoje primedbe na napis u tim novinama i citirane stavove intelektualaca koje su izneli „u liberalno-demokratskom postavu“ (po kome „svaki postupak vlasti politički „opravdava“ oporbeno djelovanje“), po kom to mehanizmu zaključivanja moja kritika njihovog mišljenja, kritika građanina, predlog da se strpljivije i šire sagledaju paradoksi u kojima živimo i da se izađe iz dosadašnjih rovova i šablona, znači da sam im ideološki neprijatelj, neprijatelj liberalizma, i automatski dobitnik etikete srpskog nacionaliste (najopasnije ideologije sveta), kao i da radim za vlast? Koga građanin sme, a koga ne sme da kritikuje?

2. Ako nam komesarske vakele nisu držali ni na časovima marksizma šezdesetih godina u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a ni očevi komunisti kod kuće – zašto bismo slušali vakele velikana sa bilo koje pozicije političke moći danas (a drži ih i vlast, i opozicija, i nevladin sektor), tačno znajući šta je dobro za nas, ne tretirajući nas kao slobodna ljudska bića, već kao materijal za oblikovanje i popravljanje prema cilju koji su nam zacrtali? („Paternalizam je najveći despotizam koji se može zamisliti.“ – Kant)

3. Da li se pritiskom, arogancijom, ljutnjom i besom stiže do „otvorenog društva“ i do „suočavanja s prošlošću“?

Ili je taj šablon namenjen samo za civilizovanje biračkog tela u Srbiji koje je krezubo, glupo, puno ratnih zločinaca i nezasitih hegemonističkih aspiracija?

4. Zar su žene još uvek, po stereotipu, vezane za self-help priručnike ukoliko nisu u nekom muškom klanu?

5. Da li je danas uopšte moguć život bez moćnog klana?

Kada me moja unuka sa šest godina, koja ne živi u Srbiji, pred spavanje, posle čitanja priča za laku noć, pita:

„Tramp je grozan, a kakav je vaš predsednik?“ – moram dobro da razmislim kako i šta da odgovorim, samo nikako uprošćeno – ali, ne zbog predsednika – nego zbog unuke.

Autorka je dramaturškinja