Demokratska opozicija ili opozicija demokratiji 1Foto: Medija Centar

Za početak, „obaveza da se u javnosti zastupa ono što je stav većine“ je nespojiva sa demokratijom i slobodom mišljenja. Jer, takva sloboda mišljenja je neopravdano ograničena. Sav besmisao te norme je očigledan svima koji žele da ga vide. Dok mnoge evropske partije različita mišljenja institucionalizuju kroz frakcije i na taj način privlače različite birače, partije u Srbiji biraju da od svojih članova u javnom govoru traže jednoumlje.

Da ovog besmislenog pravila nema, možda bi Srđan Milivojević mogao da javno govori o ljudima za koje tvrdi da su nekada bili učlanjeni u vlast i da na vreme skrene pažnju javnosti na njih. Možda DS ne bi danas bila tu gde je da je neko to uradio. Mislim da bi bilo strašno za stranku koja se izdaje za proevropsku da niko od njenih prepoznanih članova i funkcionera nije rekao ništa protiv savezništva sa ekstremnom desnicom koja svojim politikama negira ključne delove programa DS.

Tvrdi dalje Milivojević da je Demokratska omladina izbore nije organizovala u skladu sa Statutom DS. Ipak, zabrinut za demokratiju u svojoj partiji, Milivojević nije postavio pitanje zašto je predsednik DS Zoran Lutovac rekao da će pozvati dvojicu pravnika da utvrde sve činjenice u vezi sa izbornim kongresom omladine pored žive Statutarne komisije. Nisam sklon verovanjima u čaršijske priče, a one kažu da Lutovac zna da Statutarna komisija neće doneti odluku koja mu odgovara pa ne sme da rizikuje, a čitaoci neka procene sami o čemu je reč.

Srđan Milivojević svojim tekstom, od naslova pa dalje, pokazuje da se od naprednjačkog sklopa razlikuje nekada samo u finesama. Baš kao što Vučić i SNS traže jednoumlje i za izdaju optužuju sve koji na njega ne pristaju, to isto radi i Milivojević. Doduše, to je na velika vrata uveo Dragan Đilas svojim autorskim tekstom u kome je za one koji kritikuju opoziciju rekao da rade za Vučića. Umesto da kritiku, odakle god dolazi, prigrle, pokažu da su bolji od SNS, vode dijalog, ključni opozicioni političari u njoj vidi samo Vučića.

Opozicioni „prvaci“ iz „prave“ opozicije ne pokazuju nikakve kapacitete za kritički pristup. Dok sa pravom traže kritički pristup u medijima, prostor za zdravu i kvalitetnu debatu, oni ne dozvoljavaju da se njihovim odlukama i idejama kritički priđe. Bez obzira na to koliko nečija kritika bila dobronamerna, dolazila od ljudi koji su i sami bili meta SNS i njihovih medija, i bila motivisana željom da Vučićev režim zameni nešto bolje i kvalitetnije, opozicioni „prvaci“ olako zalepe etiketu izdajnika koji radi za Vučića.

Opozicija godinama ne pokazuje da sluša građane, ne pokazuje da sluša savete, a uz to očekuje i klimanje glavom na svaku odluku koju donese. Kako da očekujemo da neko ko ne trpi kritički osvrt na sopstveni rad sutra stvori uslove za slobodu govora i medija? Kako da očekujemo da oni koji se iz petnih žila trude da nas ubede u opravdanost koalicije sa otvoreno anti evropskim partijama sutra Srbiju uvedu u Evropsku uniju? Kako da očekujemo da oni koji dele sto sa partijama čiji programi direktno zagovaraju ukidanje ljudskih prava sutra budu neko ko će štititi ista? Kada im kažete ono što ja kažem, onda ste izdajnik koji radi za Vučića. O par slobodnih medija se govori sa poštovanjem, dok nekome iz opozicije ne postave nezgodno pitanje. Onda njihovi novinari i novinarke budu okarakterisani kao plaćenici.

Demokratija je nešto što je neophodno negovati i kada si najjači, i kada si najslabiji. DS je sa vlasti otišla kao dramatično nedemokratska partija da bi onda napravila korake u pravcu demokratizacije (Đilasove izmene statuta i ovlašćenja) i menjanjem predsednika pokazala više nego većina drugih stranaka. Ipak, slepo insistiranje na partijskoj poslušnosti, odbijanje kritike, i konačno obračuni sa neistomišljenicima vratili su je par koraka nazad. Takva DS zapravo mnogo više pripada Savezu za Srbiju, jer da je DS ono što Milivojević tvrdi, ona sa Savezom ništa ne bi imala.

Autor je kreator podkasta Dva i po analitičara