Sasvim razumem njegove pokušaje da, u našim uslovima, bude Platon koji će bar jednog Dionisa iz Sirakuze ubediti u to da primeni zakone i Srbiju povede nekim boljim putem. I prošlog i sadašnjeg Dionisa naš Platon je intervjuisao, nastojeći da ih uveri u neophodnost promene paradigme vladanja koju baštinimo; izgleda da mu nije baš pošlo za rukom, mada je bar jednom od njih vapajno poručio:“Ne ostavljaj nas sad, čoveče!“ Neću se baviti ni praksom egzorcizma, za koju pisac tvrdi da sam stručan, nego ću pažnju cenjenog kolumniste „Danasa“ i uvaženih čitalaca usmeriti na jedan roman, od čijeg objavljivanja je proteklo dva veka.

Pretpostavljate – reč je o romanu „Frankenštajn ili Moderni Prometej“ Meri Šeli. Književnica, koja do 1818. nije imala literarnih poduhvata šireg zahvata, primila je viziju koja je pretvorena u roman: „Videla sam bledog studenta poročnih veština kako kleči pokraj stvora koji je sastavio.“ Romaneskni dr Frankenštajn je, kao što znamo, od komada različitih leševa, a uz pomoć električne struje, stvorio čudovište koje je krenulo da ga uništi. Ali zašto? Zato što je bilo željno ljubavi, koju nije moglo da nađe među ljudima.

Naš dr Frankenštajn je, eksperimentišući sa političkim leševima Miloševićeve epohe, napravio Homera Simpsona, sada na mestu ministra spoljnih poslova, s kojim je, ako se sećate, 2008. potpisao istorijsko pomirenje. To mu nije bilo dovoljno, pa je, preko Mikija Rakića, stvorio još i biće željno ljubavi i spremno da davi svakog ko ne voli njegove karanfile, i koje, urušivši ono malo normalnosti prethodne epohe, sada luta Srbijom u potrazi za obožavaocima, ne silazeći sa malih, velikih i srednjih ekrana. V čjom djela?

U tome što dr Frankenštajn nije uspeo u poduhvatu da od Srbije izgradi ozbiljnu državu zasnovanu na vladavini prava i najširoj demokratskoj saglasnosti jer mu je bilo potrebno da od radikala pravi naprednjake i stvara tzv. „dvopartijski sistem“, na radost liberal – kanibalizma ( pardon, kapitalizma ), za koji je Srbija samo pretpolitička džungla i daleka periferija svega.

Nastanak „Saveza za Srbiju“ i pokreta „Jedan od pet miliona“ zato sam shvatio kao priliku da, bez obzira na razlike, iz pretpolitičkog pređemo u političko stanje, donesemo neophodne zakone u tom pravcu, očistimo biračke spiskove, i najzad, posle godinu dana, napravimo slobodne izbore, pa neka narod glasa, donoseći odluke, između ostalog, i na osnovu rada slobodnih medija. Zato sam i govorio na skupu u Beogradu 9. marta ove godine, i citirao autentičnog predstavnika srpskog građanstva koji je bio i istinski rodoljub, Borislava Pekića.

Dočekaše me, u medijima mnogim, krikom negodovanja i pozivom na linč. (Gospodin Basara nije, naravno; on je dovoljno samosvojan da ne bude među pekinpoovskim „straw dogs“, pa na njegov tekst odgovaram sa svom učtivošću za koju sam sposoban.)

Da dodam i ovo, nevezano za Basaru. Poricanje mogućnosti da se neko poput gorepotpisanog pojavi kao govornik na protestu, među kritičarima Klovna Bez Smisla za Humor i klovnokratije, nije slučajno. „Građanistički“ ekstremizam je, odbijajući bilo kakav dijalog sa nacionalno – demokratskom opcijom čiji je cilj poštovanje Ustava i zakona (od Rezolucije UN 1244. do sprečavanja karikaturalizacije Skupštine Srbije ), između ostalog i omogućio lažnog cara Šćepana Malog, koga je biračka sancta simplicitas doživela kao Broza i Slobu u novoj inkarnaciji.

Potpisnik ovih redova je navikao na tu vrstu „građanističkog“ostrakizma svih koji misle nacionalno – demokratski. Uvek smo pod sumnjom, šta god govorimo i činimo. Ni to nije neobično – jer, inkvizicija je, pored oslobađanja i osude, donosila i još jednu vrstu presude: ostavljanje pod sumnjom. Zato je Vučić manja opasnost od gorepotpisanog, sasvim u skladu sa mišlju K. S. Luisa iz knjige „Pisma Kusog Repatome“: „Glavni trik đavola se sastoji u tome da navodi ljude da sa aparatom za gašenje požara trče po palubi broda koji tone“.

Povezani tekstovi