… školovani oficir JNA, pukovnik LJubiša Beara, naredio masovno streljanje bošnjačkih civila i ratnih zarobljenika u Srebrenici u julu 1995. godine, koje je strogo zabranjeno ratnim pravom, Dragan Milovanović je u svom reagovanju „Prve žrtve u BiH bili su Srbi“ (Danas 14. maj 2018), ne negirajući izneto, to nazvao manipulacijom.

Ma koliko iznošenje istine na videlo može da bude bolno, politikologu Milovanoviću je valjda to jasno, otkrivanje istine deluje otrežnjujuće i može da bude spasonosno, naročito za mladu generaciju ako je zatrovana lažima, nacionalističkom ideologijom i smišljenom propagandom. Upravo zbog toga smatram da je nužno da dopunim priču, javnosti nedovoljno poznatu, o golgoti bošnjačkog naroda u Bratuncu, koja dosta govori o karakteru rata za „oslobođenje“ i za način rešavanja srpskog nacionalnog pitanja.

Čim je Krizni štab Bratunca skovao plan za opšti napad na skoro stoprocentno muslimansko selo Glogova, odmah je 27. aprila 1992. godine, zajedno sa oklopno-motorizovanom jedinicom JNA, kojom je komandovao kapetan Reljić, izvršio razoružanje svih stanovnika sela.

Kada su predali oružje, žitelji sela su se ponadali da su sigurni da ih niko neće napasti. Međutim, samo posle 12 dana, 9. maja, u skladu sa čudovišnim planom da se površina 50 kilometara do leve obale Drine očisti od nepodobnih nesrpskih stanovnika, po instrukcijama predsednika Kriznog štaba Bratunca Miroslava Deronjića, naoružani „hrabri“ borci su uz pomoć vojnika JNA, u jutarnjim časovima bez ikakvog otpora ušli u Glogovu, sve stanovnike su skupili u sabirni centar, 65 odraslih muškaraca, svojih dojučerašnjih komšija i školskih drugova, su izdvojili pa bez ikakve milosti likvidirali, ostale proterali u Kladanj, a dosta kuća su popalili!

Posle tri dana Deronjić je pozvan na Pale da referiše o akciji u Glogovi. Referisao je Karadžiću, Ostojiću i Mladiću i dobio je burni aplauz. Međutim, kako je vreme odmicalo, ova slavodobitna atmosfera postala je sve tragičnija za samog Deronjića. Naime, posle utamničenja u Hagu 2002. godine, nakon što se suočio sa svojim zločinima i u samoći, u zatvorskoj ćeliji, kada se oslobodio tereta nametnutog i u nevreme razbuktalog srpskog nacionalizma i šovinizma, a posle saslušanih svedočenja žrtava na suđenjima i brojnih besanih noći, on je presavio tabak i napisao priznanje krivice. Na sudu u Hagu ispovedao se sledećim rečima:

– Umesto naših života, kao najvećih vrednosti, počeli smo da izmišljamo i prihvatamo neke druge vrednosti. Rat koji nas je zadesio pokazao je antiljudsku i anticivilizacijsku prirodu. Oni koji su nas učili da izgovaramo velike reči kao što su „država, nacija i vjera“ nismo ni poznavali. Oko nas i u nama ostala je tuga i pustoš i duboke rane koje će decenijama da nas peku. Teško je živeti sa sjećanjem šta se sve dogodilo, sa osjećanjem sramote i stida. Prihvatio sam odgovornost za Glogovu. Voleo sam gradiće Bratunac i Srebrenica, a oni danas ne vole mene. Odrekli su me se i to je moja kazna. Izvinjavam se svima koje sam ražalostio i izneverio“.

Miroslav Deronjić, koji je pre rata radio kao profesor u Bratuncu, posle priznanja krivice osuđen je na deset godina zatvora. Iz zatvora nije izašao živ. Umro je u Švedskoj u toku izdržavanja kazne. NJegov slučaj je ilustrativan primer, kako su u RS žrtvovani obični ljudi, zatim, kako se manipulisalo njihovim patriotskim osećanjima i na kraju, ne ograničavajući ih i ne kontrolišući ih šta čine, praktično im otvorili put da postanu ratni zločinci!

Zašto je Dragan Milovanović naveo podatak da je 1991. godine u Glogovi živelo 1900 muslimana a samo šest pravoslavaca, nije obrazložio. Povod za to je, šta drugo, nego shvatanje da po svaku treba izmeniti nacionalnu strukturu stanovnika sela, kao da Bošnjaci nisu autohtoni narod ma gde živeli, kao što su uostalom i Srbi, i kao da nema u Bosni mnogo čistih srpskih sela.

Pri iznošenju „celovite“ istine, Milovanović je naveo podatak da su prve žrtve rata 1. marta 1992. godine bili Srbi, svatovi na Baščaršiji, a u stvari radi se o jednoj žrtvi – starom svatu. Ako mu je bilo stalo do istine, mogao je navesti i podatak da su sledeće žrtve bili Sarajlije raznih nacionalnosti, koji su 6. aprila 1992. godine masovno izašli na ulice i trgove sa zahtevom da Bosna ostane cela i da se paravojnici najure iz Sarajeva. Tada je sa hotela Holidey Inn, gde je bilo sedište SDS, nasumice pucajući po masi, hicima ubijeno šest protestanata a 30 je ranjeno!

Autor je politikolog iz Nove Varoši