Komunizam i fašizam su ekstremne ideologije 1Foto: Freepik

Snishodljivost prema drugom mišljenju iz koje se nazire mržnja, stalna zamena teza i ponavljanje istorijskih falsifikata koji su opovrgnuti već više od dve decenije, ponižavanje istraživača i profesionalaca koji iza njih stoje, gotovo je simptomatična odlika svih zastupnika mišljenja da se nama, eto, ništa loše nije desilo za vreme komunizma, naprotiv, od njegovog ustanovljenja do konačnog spoticanja i posrtanja devedesetih, pa tako i gospodina Sekulovića.

Samoproklamovani zaštitnici naše stvarnosti, upućeni u svakodnevne nedostatke demokratskih sloboda, po pravilu bez izuzetka odmahuju rukom na streljanja bez suda, političke progone i torture, zlostavljanja, pune jame, smrad pasijih grobalja i razna zlodela boraca za slobodu i neupitno podržavaju ista, braneći tako nastali preporod života u „demokratskoj“ Jugoslaviji – diktaturu i jednopartijski sistem, ukidanje stranaka i političkog života, pa tako i gospodin Sekulović.

U celom demokratskom svetu je davno utvrđeno kolika je bila vrednost ljudskog života u komunističkom društvu, a jednoumlje, ugušene slobode medija i zloupotreba istih u cilju propagande jedine i vladajuće partije, pobednice u građanskom ratu, svakodnevica.

Pogubno je ovakve pojave, kao put prema cilju, u srži smatrati socijalističkim, jer je veliki broj ljudi okrenutih ideji demokratije okrenut i vrednostima socijalne pravde, što je bio i pomenuti junak ratova za oslobođenje i ujedinjenje, kasnije prvi vođa otpora u okupiranoj Evropi za vreme Drugog svetskog rata, pukovnik Dragoljub Mihailović.

Možda smo imali dva antifašistička pokreta za vreme rata ali sigurno smo imali jedan oslobodilački i jedan revolucionarni.

Sami njihovi ciljevi unapred su osudili njihovu saradnju.

Ko je kriv za rat u kući, onaj ko prvo želi da je oslobodi, pa da u miru postavi pitanje kako da je obnavljamo, ili onaj ko u ratu vidi priliku da se reši postavljanja pitanja, jer zna kakav bi ishod bio?

Komunizam, nacizam i fašizam su ekstremne ideologije i pokreti koji na ovom prostoru nikada nisu imali odlučujuće uporište, naprotiv, već su obavezno ustanovljeni zahvaljujući stranoj intervenciji, a zatim sprovedeni silom – komunizam uz pomoć ruskih tenkova, fašizam i nacizam uz pomoć nemačkih.

Kada su ovi pokreti silom uspostavili svoju vlast, nakon što su u prvih godinu dana streljali bez suda veliki broj svojih sugrađana i uterali strah u kosti onih koji su ostali živi, pristupilo se „poštenom“ suđenju onima ostavljenim da im se sudi za primer, gde su i advokati odbrana, zbog svojih govora na suđenjima, kasnije zatvarani i osuđivani kao „reakcija i narodni neprijatelji“, „neprijatelji revolucije“, čime su sa svojim porodicama, označavani kao mete i građani drugog reda.

Publika je dovođena da kliče, odbijanje nije bilo opcija a mnoge navike koje je vlast tada stekla, ostale su pravila srpske politike kojih se svaka teško odriče.

O izborima nakon represija i „ćoravim kutijama“ kojima je promenjeno državno uređenje, suvišno je trošiti reči.

Činjenica je, gospodine Sekuloviću, da je jedna politička stranka uzela oružje za vreme rata, započela građanski rat i pobedila u njemu zahvaljujući podršci velike sile i sleganju ramenima druge dve zbog ove prve.

I na kraju, ostaje simptomatično da u Srbiji perjanici zaštite ljudskih prava i demokratije bivaju branitelji diktature i komunističkih tekovina koje su ta prava ukinule.

Možda je to razlog zašto komunizam kod nas nikada nije pao, već evoluirao, kao i razlog zašto nam se diktatori stalno zanavljaju.

Autor je antifašista i antikomunista