Kucanje na otvorena vrata 1

Takođe cenim što je razumeo i neosnovanost svojih drugih očekivanja, recimo da deca imaju „neke stvari u svom zdravstvenom kartonu koje bi ih činile podložnijima negativnim efektima od vakcine“ (doslovan citat). Osim mera koje pedijatri savesno preduzimaju, takve „stvari“ jednostavno nisu podložne otkrivanju. Složili smo se i da nam je žao što „su sa Torlakom napravili to što su napravili“.

Nažalost, mada Radulović i dvoje narodnih poslanika odustaju od konstatacije da se u Srbiji „vakcine ne kontrolišu“, sada naglasak stavljaju na nešto blažu tvrdnju kako „nemamo propisane stručne kriterijume za registraciju vakcina i imunobioloških preparata“, odnosno na navodno odsustvo državne kontrole. Argument im je neki izveštaj Instituta „Batut“ iz 2011. godine (dobro se nisu pozvali na stanje u 1911. godini!).

Na stranu što su rečenice iz tog izveštaja i tog vremena istrgnute iz konteksta, činjenica je da u Srbiji postoje Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima („Sl. glasnik RS“, 105/2017) i Pravilnik o načinu kontrole kvaliteta lekova i medicinskih sredstava („Sl. glasnik RS“, 63/2013) kojima se reguliše upravo postupak kontrole. NJu tokom svake faze rada mora da obavlja proizvođač, bilo Institut Torlak, bilo neka strana firma, ali posebno, u ime države, time se bavi Agencija za lekove i lekovita sredstva.

Čudno je da članovi našeg najvišeg zakonodavnog tela ne provere zakonsku regulativu pre nego što se upuste u avanturu koja uznemirava javnost, pa se svojim neosnovanim sumnjama objektivno stavljaju na stranu antivakcinaša. Još čudnije je što ne znaju da se pravi lekovi, a posebno vakcine, podvrgavaju rigoroznoj kontroli tokom koje se moraju dokazati njihov kvalitet, efikasnost i bezbednost. Kod nas se to čini na isti način kao u celom svetu, a ukoliko naši narodni poslanici pronađu bolji pristup, vaskoliko čovečanstvo će im biti zahvalno.

Kada oni traže izvore neosnovane zarade, moralo bi da im bude jasno da daleko najveće prihode ne ostvaruju proizvođači lekova, već suplemenata, tj. preparata kojima su pune apoteke, a agresivno nam se nameću i preko medija. Suplementi su po pravilu potpuno bezvredni, a ne podležu nikakvoj kontroli delotvornosti, osim što se proveri da nisu hemijski ili mikrobiološki zagađeni.

No, najveći apsurd je da se kao jedini branilac države pojavljuje jedan penzioner koga, zbog javno i interno upućenih kritika, i Institut Torlak i Institut „Batut“ doživljavaju kao neprijatelja.

Ovih dana očekujem odgovore na suštinska neprijatna pitanja upućena državnim organima na osnovu Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja upravo povodom proizvodnje vakcina. Problem ovog društva je što stručne institucije ne smeju da se oglase čak ni kada treba da brane svoj integritet, jer je izvesnost preživljavanja v. d. rukovodilaca u što većoj nevidljivosti.

Prepustimo ih zato njihovoj hibernaciji, a razmotrimo zamerke koje su meni direktno upućene. Poslanici navode kako je „B92 utvrdio 2011. godine“ da velike farmaceutske kompanije pomažu moju NVO Liga za imunizaciju. Ništa B92 nije „utvrdio“, već je samo preneo informaciju da je jedna firma pomogla (neumesan je trajni glagolski oblik) formiranje sajta Lige. Podatak o toj beznačajnoj pomoći javno sam istakao zato što je to jedina podrška farmaceutske industrije i to ne meni lično, već organizaciji koju sam osnovao, tokom više od pola veka mog profesionalnog rada.

U istom čvorovićevskom maniru „otkriveno je“ kako sam „radio kao savetnik Svetske zdravstvene organizacije koja štiti interese farmaceutske industrije“. Ništa tu nije trebalo da se otkriva, jer je reč o podatku iz moje biografije. Poslednji put sam u tom svojstvu putovao nedavno, u svojoj 77. godini, što bi moglo da se shvati samo kao priznanje, a ne kao zamerka.

Krajnje je zabrinjavajuća, međutim, konstatacija da je SZO eksponent farmaceutske industrije. Narodni poslanik Radulović na svom tviter nalogu tu svoju „istinu“ formuliše još na mnogo grublji način.

NJemu i dvoma njegovih kolega mogla su da promaknu sva dobročinstva koja je ova organizacija pružila čovečanstvu, ali bi morali da budu svesni da njom ne upravlja neka zaverenička grupa, već ministri zdravlja 193 zemlje-članice.

Sa svojim svetonazorom dužni bi bili da optuže ministra zdravlja svoje zemlje za učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu.

Da li su uopšte svesni šta im se mota po glavi i koliko je to daleko od zdravog razuma?

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji