Od kada su održani prvi protesti u Beogradu, bilo je više povoda za neki tekst u Danasu, ali sam odlučio da se uzdržim od iznošenja stavova.

Za to sam se odlučio uglavnom iz dva razloga. Prvi je taj što bi moji stavovi bili ponavljanje već iznetih stavova kao u slučaju zabrane obraćanja Mire Karanović i Zorana Vujoševića o kojem se mnogo pisalo i govorilo. Drugi razlog je da sam želeo da izbegnem da budem neka vrsta „protestbrejkera“ kao u slučaju posle izjave Dragana Đilasa da „svi koji opoziciju kritikuju, direktno rade za Aleksandra Vučića“ i pokušaja Saveza za Srbiju da sebe predstave kao jedinu alternativu na političkoj sceni, a svakog ko ih kritikuje nazivaju plaćenikom ili naprednjačkim botom. Bio je još jedan dobar povod za tekst koji sam iz istog razloga preskočio, a to je trenutak kada je postalo sasvim jasno da je organizator protesta Savez za Srbiju. Bilo je to posle intervjua, tada još uvek nestranačkih organizatora Jelene Anasonović i Miodraga Simovića na TV N1 kada su izjavili da nisu članovi nijedne stranke, da bi se samo par sati kasnije na društvenim mrežama pojavio snimak gde se gđica Anasonović predstavlja kao članica Levice Srbije i kandidatkinja za odbornika na Beogradskim izborima na listi Dragana Đilasa.

Međutim, kao što sam rekao u uvodu, povod za ovaj tekst je jedan baner, koji je dominirao prošle subote svojom veličinom u protestnoj koloni. Taj naizgled banalan i običan slogan „mi smo uz narod, ne uz sadašnje i bivše lopove“, u kontekstu ovih protesta je vrlo poseban, jer on, ne samo da šalje poruku aktuelnoj vlasti, već i bivšoj, a kako je bivšu vlast činila većina lidera Saveza za Srbiju, nije li to onda i direktna poruka organizatorima protesta?

Takođe, i subotu pre ove o kojoj govorim, obični ljudi iz mase su pokušali da pošalju poruku sa transparentom „da ovi odu, a da se oni ne vrate“, ali su im isti organizatori odmah oduzeli. Tako ostaje nejasno kako je ovaj transparent „ni uz sadašnje ni bivše lopove“ prošao cenzuru? Ali pitanje koje se nameće je, imaju li lideri Saveza za Srbiju imalo obraza kada su šetali iza ovog transparenta? Da li su neophodni eksplicitniji slogani kako bi Đilas i ekipa shvatili da su nepoželjni na protestima koje organizuju? Da li bi na pravi način razumeli „ni Veliki brat, ni Zadruga“, „ni Stamatovićeva ni Vesićeva gondola“, „ni Arena sport ni Kopernikus“, „ni Informer ni Press“? Ili je možda neophodan još eksplicitniji transparent sa sloganom „ni Đilas ni Vučić“?

I ja sam devedesetih godina šetao i bio „jedan od pet miliona“, i još uvek sam „jedan od pet miliona“, samo više ne šetam. A ne šetam, jer ne zaboravljam šta su lideri Saveza za Srbiju rekli jedni o drugima. Danas je lakše jer internet pamti za vas. Tako Boško za Đilasa kaže da je „najveće bogatstvo zgrnuo preprodajom reklamnih sekundi na RTS-u, angažovanjem svojih firmi za usluge u gradskim upravama u Beogradu čiji je gradonačelnik“, a Vučićevo i Đilasovo prijateljstvo Obradović opisuje na sledeći način „oni dobri u Beogradu na vodi , a mi nasukani na suvom“. Vuk Jeremić, pošto je izbačen iz DS, tvrdio je da je Đilas „osvetoljubiv, brutalan, autokratičan“. I stvarno, nema mesta za sve optužbe koje su jedni o drugima rekli. Sve ovo nije rekao lažov Vučić, zato nema razloga da ne verujem liderima Saveza za Srbiju.

Mantra „samo da ovaj ode“, više ne prolazi. Mora se ozbiljno odgovoriti na pitanje, kako posle njega? Samo da ne bude: „sve je isto, samo njega nema, opet Đilas, svoje šeme sprema.“

Autor je producent

Povezani tekstovi