Nije ovo „šezdeset osma“

Iako mi je od strane novinara Danasa prilikom traženja moga komentara predočeno par netačnih i već time po mene uvredljivih tvrdnji koje sadrži taj tekst, moja izjava je bila više nego koncilijantna i sasvim u duhu tolerancije koja toliko nedostaje u ovim prostorima, a nažalost, kao što se iz napada Bojanića i drugih u Danasu da videti, itekako nedostaje i u intelektualnim krugovima.

Mada bi takva izjava za nekog pristojnog i neupućenog koji je prenaglio iz neznanja bila više nego dovoljna da sa napadima na moju ličnost prestane, ti napadi od strane zaposlenih na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju su se nastavili uz nepotrebno korišćenje mog imena i slike (NiN br. 3565 „Pokoravanje Univerziteta“, Novi Magazin br. 417/418 „Nečastivi na Institutu“, itd. ), čime se i dalje nastoji sugerisati javnosti da se od strane države priprema ukidanje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i da ću ja uzeti učešća u tome u svojstvu člana Upravnog odbora.

Nisam ljubitelj jalovih polemika, niti reagujem na svako pogrešno i politikantski obojeno pominjanje mog imena. Ipak, kako ovi napadi očigledno predstavljaju deo smišljene kampanje to ipak zahteva i moj odgovor (i, nažalost, gubljenje vremena), jer ne želim da, pogotovu ne na osnovu laži, budem označen kao neko ko ukida institute.

Pođimo pre svega od, bez sumnje atraktivne koliko i neistinite tvrdnje Petra Bojanića i ostalih da sledi ukidanje Instituta za filozofiju i društvenu teoriju. Ova bombasta tvrdnja je po meni u sferi gole fantastike. Kome bi palo na pamet da danas ukida taj Institut, ako ništa drugo, a ono zbog specifične prošlosti koja bez sumnje predstavlja deo naše intelektualne demokratske tradicije. Što se mene tiče, ne samo da mi nikad niko nije to ili nešto slično predložio, već nikad nisam ni čuo da postoje takve namere, i čak štaviše bio bih i sam javno protiv toga.

Spadam u one koji misle da proces prosvećivanja balkanskih sredina i naroda ne samo da nije završen već da, na našu nesreću nije dovoljno ni zaživeo i da tu leži koren mnogih naših zala. Danas, kada nam trebaju hiljade Dositeja, ulogu kolektivnog prosvetitelja i pronosioca slobodne, makar i ne sasvim duboke misli treba po meni da vrše prevashodno institucije nauke, a ne samo prosvete i kulture.

Otuda ne samo da ih nije uputno ukidati, već ih treba sačuvati i osnivati i nove u duhu zahteva vremena. Uveren sam da moje mišljenje o tome deli najveći deo akademske zajednice u Srbiji. Što se države tiče, ona zacelo ima mnogo važnija posla nego da se bavi sudbinom Instituta za filozofiju i društvenu teoriju.

O osnovanosti tvrdnji o mojoj navodnoj sklonosti da u svojstvu člana upravnog odbora ukidam i disciplinujem institute dovoljno govori činjenica da nikada u Srbiji nisam bio član nekog upravnog odbora ili saveta, kako u okviru Univerziteta tako i van njega, pa ni na mom matičnom fakultetu za sve ove decenije rada. Očigledno je da nisam od onih koji se otimaju da budu u takvim telima.

Takođe je besmisleno označavati me kao „partijski kadar“ jer odista nisam poznat ni po partijskim angažmanima. Uz to, od svih novoimenovanih članova Upravnog odbora niko sem Zorana Avramovića nije partijski angažovan, a i on je zapravo bivši član rukovodstva svoje stranke.

Bojanić svoju tvrdnju o ukidanju može jedino zasnivati na pretpostavci da su se predloženi za Upravni odbor unapred sastajali, bilo sami bilo sa nekim, kako bi dogovorili tako krupnu odluku kao budući pravac svoga delovanja. Da su u laži kratke noge, potvrđuje činjenica da se oni koji treba da sačinjavaju taj Upravni odbor nikad nisu sastali, kao i to što ja neke od njih uopšte i ne poznajem.

Zbog svega toga je očigledno da je priča o ukidanju Instituta za filozofiju i društvenu teoriju i o nekakvoj mojoj ulozi u tome notorna neistina.

Čemu onda panična reakcija Bojanića i drugih kada je to i njima, siguran sam, sasvim jasno. Čemu uvrede na račun kolega koji su predloženi za članove Upravnog odbora? Nije li bilo logičnije razgovarati nego bahato zapodevati kavgu služeći se raznim neistinama?

Moj odgovor je da je u pitanju stvaranje alibija za bezočnost.

Nakon bezočne laži da je u pitanju ukidanje Instituta stiče se u ime navodnog spasa Instituta „pravo na sve“. Na laž, na vređanje ličnosti, na upućivanje zahteva javnosti da pomogne u tom „spašavanju“, na pravo političkog profiterstva usled lažnog statusa žrtve. Osim toga, time se manipulativno unapred gradi pozicija tobožnjeg „spasioca Instituta“. Jednog dana će na osnovu te krupne laži neko da kaže „da ja nisam reagovao na vreme, Instituta više ne bi bilo“.

O čemu se onda radi ako ukidanja neće, niti ga je moglo biti.

Po meni to ponajviše liči na proizvod straha od gubitka lukrativne rukovodeće pozicije i na očajnički pokušaj manipulacije kolektivom radi sprečavanja da se uđe u trag eventualnim finansijskim manipulacijama. Ako je to pokušaj nekoga kome ističe direktorski mandat da produži svoju vlast tako što će preložiti da na njegovo mesto dođe njegova „produžena ruka“, u te svrhe mu treba takav Upravni odbor koji će to aminovati, a mi očigledno to nismo.

U prilog tome govori Bojanićev iskaz da je nekoliko puta predlagao državi imena onih koji treba da budu u Upravnom odboru Instituta, što je gest dostojan Nušićevih bravura. Gde to ima da direktor predlaže vlasniku, u ovom slučaju državi, sastav odbora koji treba da kontroliše njegovo poslovanje ?

Što se tiče sumanute tvrdnje da Upravni odbor ima nameru da menja programsku orijentaciju Instituta želeo bih samo da podsetim da živimo u vremenu kada „programska orijentacija“ teško može da se nametne i svom asistentu, a kamoli celom jednom institutu.

Drugi razlog zašto se javljam jesu uvredljive kvalifikacije lica predloženih za Upravni odbor Instituta. Pravo na tu vrstu krivičnog dela Bojanić i ostali takođe grade na osnovu iskonstruisane tvrdnje o ukidanju Instituta, što im tobože daje za pravo na vređanje. Ako već ukidanje Instituta nije realnost, a nije, šta ćemo onda sa uvredama i „pravom“ na uvrede? Iako je, glavna meta napada u Danasu i u njemu citiranom pismu koje nikad nisam video ( a bio bi građanski red dostaviti pismo i meni ako se i na mene odnosi), bio „visoki funkcioner SNS“ Zoran Avramović, neke kvalifikacije se eksplicitno odnose ne sve, pa time i na mene, o čemu svedoči i moja slika na prvoj strani lista.

Proglasiti unapred sve za „sumnjive i krive“ i pripisati im bez ikakvih dokaza zlu nameru i nepodobnost, nije samo bezobrazluk već je i tipičan produkt totalitarne svesti. Uz sve to, te tvrdnje nimalo nisu ni najmanje u saglasju sa činjenicom da sam pre par godina u tom istom Institutu, doduše na poziv jednog mnogo časnijeg direktora, držao predavanje po pozivu.

Ne samo takvi pozivi, već i predlaganja su u akademskom svetu izuzetna priznanja. Otuda nekima treba da dopre u svest da je isto tako kao što je priznanje poziv instituta da se drži predavanje, priznanje i predlog da se bude u ma kom telu istog instituta.

Pozivanje na slavne prethodnike u Institutu kao i svako drugo hodanje u tuđim velikim cipelama nije, niti može biti od ikakve koristi. Imao sam i sam čast da sa nekima od njih budem prijatelj, školski drug, nekima recenzent njihovih knjiga po njihovom izboru, saradnik u projektima ili sam pak držao predavanja po njihovom pozivu. Ipak, niti je ovo „šezdeset osma“, niti su, istini za volju, sada zaposleni u Institutu ono što su bili i značili LJuba Tadić, Mihajlo Marković, Sveta Stojanović i drugi koji su činili čuvenu „grupu sa Filozofskog“.

Ma koliko neko pokušavao da glumi nekog od tih čuvenih profesora – žrtava režima, original je uvek samo jedan, a kopije nikada nemaju veliku vrednost. Strah od dospevanja u njihovu stradalničku poziciju je odglumljen ne samo da se dospe u danas lukrativnu poziciju političke žrtve, već i kao pokušaj da se stane uz rame sa velikanima. Međutim, ovde se ne radi o žrtvama, niti o „vunenim vremenima“, već o manipulativnoj upotrebi imena ljudi sa kojima su sadašnji zaposleni boravili slučajno ili namerno u različitim vremenima u istoj instituciji.

Zato svaki pokušaj imitativne prakse, zasnovane na logici da svako ko se zaposli u tom institutu automatski biva meta režima, podleže čuđenju i izrugivanju i automatski je unapred osuđen na propast.

Da se ne bi potvrđivala i na ovom primeru stara istina da kolektivno-dopisivačka hrabrost najčešće ne ide zajedno sa ličnom, ostajem uveren da će tek naš susret biti ono pravo, ono što će biti od pomoći da se postigne bonum comune. Ovakvi konflikti, tačnije nesporazumi proizašli iz strahova i interesa, mogu se prevazići samo dijalogom koji zamire metanojom.

Autor je profesor Fakulteta političkih nauka