Foto: FreeImages_ Bartek Ambrozik

U svakoj bez razlike spočitavajući gospodinu Sejdinoviću da su mu izjave neutemeljene i da se služi stilskim figurama za koje ne navodi izvore. Bez namere da se u ovoj reakciji ulazi u pitanje tih izvora, za pretpostaviti je da će Nedim Sejdinović umeti da odgovori, u oči upada nonšalantnost gospodina Vučinića kada je u pitanju potkrepljenje njegovih tvrdnji. Recimo onih o Markalama.

„Za njega (Sejdinovića) je i stilska figura rezolutna tvrdnja da su zločin na Markalama počinile srpske snage iako postoje mnogobrojni relevantni dokazi da takva tvrdnja ne odgovara istini“, nonšalantno saopštava Vučinić. Postoje, uverava nas, dokazi pa još i relevantni? Šta je sa izvorima, na koje dokaze je mislio, gde su zagrade i fusnote?

Ako je od pomoći, relevantni dokazi o Markalama predočeni su pred Međunarodnim sudom za bivšu Jugoslaviju u više premeta. I na svakom od suđenja gde su optuženi dočekali presudu zaključak je isti – granate koje su 5. februara 1994. godine i 28. avgusta 1995. godine ubile najmanje 95 osoba i ranile skoro 200 ljudi ispaljene su sa položaja Vojske Republike Srpske.

Do takvog zaključka došlo se filigranskom i detaljnom analizom svih raspoloživih dokaza – iskaza svedoka koji su bili na licu mesta, nalaza istražnih timova sarajevske policije i Unprofora, video i foto dokumentacije iz perioda neposredno nakon eksplozija, ekspertskih izveštaja i svedočenja veštaka optužbe i odbrane, doslovno svega što su obe strane predočile u sudnici. To se zovu relevantni dokazi. Na suđenjima su predočeni a u presudama razmatrane informacije o dubini i drugim dimenzijama kratera, načinu na koji je određen azimut, proceni pravca i udaljenosti sa koje je doletela granata, a sve u skladu sa njenom težinom, brzinom leta i uglom pod kojim je udarila u tlo. Ukrštanjem tih podataka došlo se do zaključka da su granate na Markale doletele iz pravca i sa udaljenosti koji odgovaraju položajima vojske bosanskih Srba.

Kakve „relevantne dokaze“ nudi Vučinić umesto sudski utvrđenih činjenica? Verovatno one koji govore da granata na Markale nije doletela sa položaja Sarajevsko-romanijskog korpusa, nego je u isto vreme ispaljena iz minobacača Armije BiH, ručno bačena sa obližnje zgrade i podmetnuta između tezgi tako da je satima niko nije primetio, a da su nakon eksplozije na lice mesta ekspresno dopremljeni unapred pripremljeni leševi koji su, da bi podvala bila ubedljivija, stradali na drugim mestima baš od 120-milimetarske granate, kakva je u oba slučaja eksplodirala na Markalama. To nisu nikakvi, a kamoli relevantni dokazi, nisu čak ni stilske figure. To su bajke. Mogle su se čuti i u sudnicama, a u presudama su tretirane kako dolikuje.

Svako ko želi da polemiše o Markalama, posebno oni koji se poput Vučinića deklarišu kao politički analitičari, treba da pročita nešto o tome, da ostvari uvid u relevantne dokaze. Preporuka za čitanje je sledeća:

1. O prvom incidentu na Markalama – prvostepena presuda generalu Stanislavu Galiću od 438. do 496. paragrafa (http://www.icty.org/x/cases/galic/tjug/bcs/031205.pdf)

2. O drugom udaru na Markale – prvostepena presuda generalu Dragomiru Miloševiću od 670. do 724. paragrafa (http://www.icty.org/x/cases/dragomir_milosevic/tjug/bcs/071212.pdf)

Nakon toga svaki dijalog biće lakši, svaka polemika sadržajnija i kvalitetnija, a gospodinu Vučiniću jasnije šta su relevantni dokazi.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo