Foto: FreeImages / Cierpki

Ovo reagovanje pišem podstaknut tekstom pod naslovom „Đilas protiv siromaštva“ autorke Snežane Čongradin, koji je objavljen 13. decembra u vašem listu. Izražavam duboko neslaganje sa poentom samog teksta, ali istovremeno i sa krajnje neljudskim i anticivilizacijskim komentarima koje je autorka dobila na račun prethodnog teksta koji je napisala.

Kada je, međutim, reč o celokupnoj poenti teksta, on je zasnovan na pogrešnim premisama, počev od samog naslova, koji bi valjda trebalo da sugeriše da boljestojeći ljudi u jednom prosečno lošestojećem društvu ne treba da se bore za promenu uslova u tom društvu. U situaciji u kojoj se Srbija trenutno nalazi, sa nikad lošijom situacijom u zdravstvu, prosveti, sa desetkovanim javnim prevozom i nikad tamnijim medijskim mrakom (što nije kraj problemima Srbije) zaista je nezahvalno, pa zašto ne reći i pogrešno, vršiti prebrojavanja podobnih i nepodobnih u redovima opozicije (kad kažem opozicija, ne računam „opoziciju“ koja to zapravo i nije, ali je neću pominjati u ovom reagovanju jer je jasno na koga mislim). Kruna teksta, koji je predugačak za dužu analizu u jednom reagovanju, dolazi u poslednjem pasusu: „Nad elitama koje stoje u prvim opozicionim redovima, ipak, preovladava izvesna nelagoda. Jer, kako pozivati na takvu borbu uz identitet bogatog čoveka u Srbiji.“ Da li to autorka pokušava da nametne čitaocima stav da je biti bogat ili siromašan nekakva mana ili vrlina samo po sebi? Ako je odgovor potvrdan, onda se bojim da autorka suštinski ne shvata neke stvari na kojima je htela da gradi svoj tekst. Kada je reč o određenim opozicionim političarima na koje je usmerila svoju kritiku, njihove biografije, ipak, pokazuju da oni svoje imetke nisu sticali u periodu 90-ih u Srbiji, što predstavlja bitnu razliku između uspešnih i „uspešnih“. U vezi s tim, očito je da autorka pripada delu javnosti koji i danas gaji, više nego prema ostalima, neki čudnovati odijum prema gospodinu Đilasu, s tim što ja nikako da vidim/čujem spisak neoprostivih grehova koje mu se stavljaju na teret na mestu gradonačelnika Beograda, pogotovo kada se ima u vidu ko ga je nasledio na toj funkciji i u kakvom je stanju Beograd trenutno.

Na kraju, ali ne i najmanje važno, ovo reagovanje nije plod bilo kakvog nagovora ili naredbe. Pišem ovo isključivo po naredbi savesti, kao građanin sa pravom na sopstveno viđenje situacije u kojoj se moja zemlja nalazi.

Autor je prevodilac iz Beograda