Pokrovitelj nije uticao 1ilustracija Foto: pixabay / jackmac34

U svojoj reakciji („Danas“, 10. XII 2019) Tanja Mandić Rigonat pominje moje i ime Nebojše Bradića, kao članova saveta Festivala Teatar na raskršću, i sugeriše da nas dvojicu, kao i Spasoja Ž. Milovanovića, direktora Festivala i niškog teatara, valja pitati zašto smo „odabrali pokrovitelja“.

Razjasnimo, Nebojša Bradić je predsednik Programskog saveta, a ja član tog saveta i koselektor Festivala. Programski savet nije ovlašćen da bilo koga, pa ni predsednika Republike, poziva da bude pokrovitelj Festivala. Ali smo, kao članovi Programskog saveta (a ja i kao koselektor), zaduženi za profilisanje programskih sadržaja ove manifestacije.

U času kada se predsednik Republike prihvatio pokroviteljstva (17. X 2019), već sam završio moj deo selekcije (predstave iz Severne Makedonije, Crne Gore, Hrvatske, Slovenije, Bosne i Hercegovine, Rumunije), o čemu sam obavestio Programski savet i direkciju Festivala, zbog blagovremenog informisanja inostranih teatara koji na vreme moraju da planiraju međunarodne aktivnosti.

U svakodnevici života u državi koja je odlučila da ovdašnja kultura treba da košta manje od jednog procenta državnog budžeta, na šta se reakcije kulturne javnosti svode na, kako to Tanja s pravom veli, „govorite usta da niste pusta“ (nije mi, naime, poznato da je neko od dramskih umetnika u znak protesta odbio angažman), a u kojoj je, kao to kaže Željko Hubač, „sve manje umetničke slobode“ i „u kojoj se sve češće kadrovskoj politici pristupa sa stanovišta političke podobnosti, a ne umetničkog kvaliteta, u državi u kojoj se pozorišta nalaze na ivici produkcionog ambisa“ („Danas“, 10. XII 2019), smatram da se valja boriti za kvalitet i autentične vrednosti te u tom smislu treba koristiti svaki milimetar slobodnog manevarskog prostora.

Otuda se slažem sa Sanjom Glovacki koja konstatuje da „je pokrovitelj festivala neko ko (valjda) odreši kesu i omogući da se festival održi sa koliko-toliko dostojanstva, a ne po sistemu ‘seci dupe – krpi uši'“ („Danas“, 10. XII 2019).

Baš zato je Programski savet niškog festivala za svoje drugo izdanje planirao Tribinu Pozorište kao prostor afirmacije slobode. Za sada niko, pa ni pokrovitelj Festivala, nije uticao na festivalsku selekciju ili doveo u pitanje temu Tribine. Svestan sam, međutim, da bi i ova tribina mogla biti tek puki „lakmus papir za sva naša politička i kulturna licemerja“, koji pominje Mandić Rigonat. No, valjda to (i) sada zavisi od nas – pozorištnika.

Autor je pozorišni kritičar