Pred očima mi je stalno bila fotografija mrtvog Ćuruvije

U ovom krivičnom predmetu izuzetno je teško precizno utvrditi šta je ko od optuženih tačno radio i uradio u vezi sa izvršenjem ovog teškog krivičnog dela. Ubistvo je izvršeno pre skoro dvadeset godina. Dakle, dvadeset godina su ne samo ovi optuženi, već i ne mali broj njihovih kolega i saradnika imali mogućnost da rade na uništavanju ili skrivanju dokaza. Siguran sam da je još najmanje nekoliko pripadnika SDB, od kojih su neki bili pripadnici rukovodstva Službe, itekako imali saznanja o tome da se priprema ubistvo Slavka Ćuruvije, a neki od njih su sigurno imali i učešća što u pripremi ovog ubistva, što u kasnijem uništavanju ili skrivanju dokaza. Međutim, bez obzira na postojanje brojnih indicija, tužiocu je praktično bilo nemoguće da ih identifikuje. Kroz ovaj glavni pretres prodefilovalo je više desetina svedoka pripadnika Službe. Upadljivo je bilo kako su svi ili patili od amnezije, pa nisu mogli ničega da se sete, ili su umanjivali značaj onoga što su ranije izjavljivali u postupku, ili su čak govorili suprotno od ranije izjavljenog. Neki od njih su to radili zbog straha od optuženih i od onih pripadnika Službe, bivših i sadašnjih, koji podržavaju optužene, a koji su, naravno, na slobodi, neki zbog prećutne “omerte“ koja važi među ogromnom većinom pripadnika SDB, neki su, da tako kažem, gledali svoja posla, a neki su se možda trudili da sakriju svoje sopstveno učešće u radnjama pre ili posle ubistva, a koje su imale karakteristike nekog oblika saučesništva.

(….)

Klupko za razjašnjenje ovog ubistva počelo je da se odmotava tek nakon što je u javnosti u novembru 2000. godine osvanuo dokument Službe pod nazivom “Dosije Ćuran“.

Nervozna i ishitrena reakcija optuženog Markovića na pojavljivanje ovog dokumenta u novinama, kada je izjavio za dnevni list “Politika“ da Slavko Ćuruvija nije bio predmet obrade Službe, jasno je pokazala da je onaj ko je plasirao ovaj originalni dokument u javnost pogodio u sam centar.

Na razne načine i tada kada je ovaj dokument osvanuo u novinama, a i kasnije, posebno snažno u toku ovog glavnog pretresa, osporavana je od strane optuženih autentičnost dokumenta “Ćuran“. Optuženi su bezuspešno pokušali da fokus interesovanja prebace na potpuno nebitnu činjenicu, a to je kako je moguće da ovakav dokument iz Službe dospe u javnost, kao i ko je to učinio, pošto je takav akt pojedinca koji je to učinio po njima teško krivično delo, izdaja Službe i slično. Slobodno mogu da kažem da to ne da nije teško krivično delo, već je akt čistog herojstva. Taj čovek ili ljudi koji su to učinili, i koji, naravno, čuvaju svoj identitet zbog bezbednosti, treba da dobiju odlikovanje, a ne da budu gonjeni za nekakvo krivično delo.

Kako god da se završi ovaj krivični postupak, osuđujućom ili oslobađajućom presudom, samo zahvaljujući hrabrosti onoga ko je plasirao “Dosije Ćuran“ u javnost dokazalo se da iza ubistva Slavka Ćuruvije stoji SDB. Do tada se samo sumnjalo da Služba stoji iza ubistva, ali za to nije bilo opipljivih dokaza.

Pojavljivanje ovog dokumenta u javnosti zakotrljalo je grudvu snega niz brdo i ništa više nije moglo da je zaustavi, i pored silnih opstrukcija.

(….)

Optuženi Romić nije uspeo do kraja glavnog pretresa da objasni šta će on u rejonu ubistva Slavka Ćuruvije. U svojoj prvoj izjavi naveo je da je na dan ubistva bio na poslu osam sati, i to na lokaciji u Ul. Danice Marković na Voždovcu, a da je zatim u Borči bio na porodičnom ručku ili večeri povodom ćerkinog rođendana. Naknadno je pokušao da upodobi svoju odbranu ovoj činjenici gde mu je lociran mobilni telefon u vreme ubistva, pa je objasnio da je od kuće putovao na posao preko ulice Takovske, pa kneza Miloša i onda preko autoputa, te da, iako je to malo zaobilazno, to je radio da bi izbegao gužvu u saobraćaju. Na ovaj način želeo je da ukaže da ukoliko kolima prođe kroz Takovsku ulicu, može da se dogodi da mu neka od baznih stanica u rejonu mesta gde je ubijen Slavko Ćuruvija registruje telefon. Međutim, dana 10. aprila 1999. godine optuženi Romić je koristio mobilni telefon koji je registrovala Bazna stanica Hilandarska 2 u 14.19 časova, i u 15.27 časova, dakle, nije mogao sat vremena da prolazi pored ove bazne stanice, a plus je oba puta zvao baš Miroslava Kuraka. Dana 11. aprila, na dan ubistva, sa iste ove bazne stanice telefon optuženog Romića registrovan je u 16.38 časova (zvao Kuraka) i 16.39 časova (zvao Radonjića), a registrovala ga je i Bazna stanica Takovska 2 u 16.58 časova, što opet čini razliku od dvadeset minuta, čime se isključuje mogućnost da se radi o prolasku kolima optuženog dok ide prema poslu, a da ne kažemo da je svaki od ovih poziva upućen baš ljudima koji su ovde takođe u statusu optuženih. Neživotno je i objašnjenje o izbegavanju saobraćajne gužve. Naime, svako ko je živeo u Beogradu u vreme bombardovanja zna da tada, a posebno na početku bombardovanja (podsetiću, ubistvo je bilo svega osamnaest dana od početka agresije NATO pakta), dakle, svako zna da je za vreme bombardovanja saobraćaj u Beogradu bio minimalan. Kada ovome dodate činjenicu da su 10. i 11. april 1999. godine subota i nedelja, pa je nedelja još i Uskrs, nema govora o saobraćajnoj gužvi u gradu. Stoga, jedina logična trasa optuženog Romića od Borče gde živi do Ul. Danice Marković (koja ulica se nalazi u blizini raskrsnice Ustaničke i Vojislava Ilića) jeste preko Pančevačkog mosta, ulicom Mije Kovačevića, Ruzveltovom i Bulevarom kralja Aleksandra, pošto je to trasa koja je nekoliko kilometara kraća od ove koju nam nudi optuženi Romić, ta trasa je znatno duža i zaobilazna.

Optuženom Kuraku ne možemo da analiziramo odbranu pošto je u bekstvu sve vreme trajanja ovog postupka, ali smatram da svi dokazi koji su izvedeni na ovom glavnom pretresu, a pre svega njegova telefonska komunikacija u vreme ubistva, kretanje njegovog mobilnog telefona po baznim stanicama koje su u rejonu ubistva, kao neposredni dokazi, te svedočenja Milorada Ulemeka i pripadnika zemunskog klana kao posredni dokazi dokazuju njegovo učešće u ovom ubistvu. Osim toga, treba imati u vidu i činjenicu da je optuženi Miroslav Kurak ubijao i ranije, u javnosti je poznat njegov revolveraški obračun sa Vladanom Petrovićem, vlasnikom kafea “Regina“ 1993. godine. Optuženi Kurak se već godinama nalazi u bekstvu u Africi. Pod nerazjašnjenim okolnostima, i pored postojanja međunarodne poternice produžavan mu je pasoš Srbije, što sugeriše da i dalje ima podršku i zaštitu nekog moćnog iz obaveštajnih struktura ove zemlje. To možemo zaključiti i iz činjenice da, iako je lociran na teritoriji jedne afričke zemlje, niko od nadležnih državnih organa nije preduzeo nijednu radnju u pravcu njegovog hapšenja.

(…….)

Da zaključim.

Kako sam rekao i na početku, smatram da je tužilac u toku ovog postupka dokazao da je ovo teško ubistvo izvršeno u vreme, na mestu i na način kako je to opisano u optužnici.

Iako smatram da je od izuzetnog značaja za naše društvo da u ovom predmetu bude doneta osuđujuća presuda, postoji nešto što je mnogo značajnije od toga.

Nikada više u ovoj zemlji ne sme da se dogodi da se obaveštajna služba zloupotrebi na taj način da vrši politička ubistva zbog ličnog interesa ljudi koji su na vlasti, kao što je to učinjeno u slučajevima ovog ubistva, ubistva na Ibarskoj magistrali, ubistva Ivana Stambolića, a sve radi zaštite vlasti jednog čoveka i jedne žene, odnosno Slobodana Miloševića i Mirjane Marković.

Slavko Ćuruvija ubijen je samo zbog toga što se drznuo da se suprotstavi jednom zločinačkom režimu, i to tako što je preko svojih novina pokušavao da se bori za istinu i da ukazuje na katastrofalne posledice vladavine Slobodana Miloševića, koja vladavina je dovela do ogromnih ljudskih žrtava i nezapamćenog materijalnog razaranja čitave zemlje i njenog stanovništva. Streljali su ga u haustoru njegove zgrade oni koji su pristali da, umesto da obavljaju poslove bezbednosti za koje ih narod plaća, izvršavaju zločinačke naloge, čime su i sami postali zločinci.

Sve vreme dok sam pisao ovu završnu reč, i sada dok sam je čitao, osećao sam mučninu u stomaku zbog podsećanja na užasno vreme devedesetih godina prošlog veka koje smo izdržali. Stalno mi je pred očima bila ona fotografija mrtvog Ćuruvije koji leži u lokvi krvi, verujem da su se tako osećali i neki od vas dok su ovo slušali.

Jedino što možemo jeste da od suda očekujemo pravdu za žrtve, i da se svi zajedno trudimo da se ovakvo zlo nikada više ne dogodi.

Na žalost, siguran sam da kao društvo još uvek nismo izvukli pouke iz svega onoga što nam se desilo. Još uvek je u Srbiji prisutno relativizovanje zločina počinjenih u naše ime, pa i ovog strašnog ubistva poznatog beogradskog novinara.

KRAJ

(poslednji deo završne reči objavljujemo uz redakcijska skraćenja)