Raj na zemlji neće doneti ni Vučić ni "Irinej", već bog 1Foto: Freeimages/cierpki

U napadu nezadovoljstva stanjem u srpskom društvu i državi, dr Saša Živić, profesor Medicinskog fakulteta u Nišu, izneo je nedavno niz optužbi na račun SPC, okrivljujući je za krajnju nedoslednost u sledovanju istini, društvenu neaktivnost, nehumanost, širenje mržnje na nacionalnom i verskom planu, materijalnu pohlepu i konačno – najveći greh – dodelu Ordena Sv. Save g. predsedniku R. Srbije.

Takođe, on je SPC lokalizovao na klir („popove“) i konačno „Irineja“, ističući kako pravoslavna vera nije Crkva, i nije „Irinej“.

Zalažući se za luterovsku reformu, a u „diskusijama“ sa „pravim popovima“, kakav je bio „Pavle“, on konačno dolazi do zaključka da mu je moguće da bude pravoslavac bez Crkve, budući da ga pravoslavna vera uči da o sebi razmišlja skromno, a o drugima najbolje moguće, te da greške potraži u sebi.

Kao sveštenik SPC, dva puta rukopoloženi od strane istog tog „Irineja“, želim da ovom prilikom podržim g. Živića u želji da tim putem i krene, te da ubuduće, ako se uopšte usudi, sa više vere i skromnosti pristupa svetom putiru, kako bi mu se otvorile oči za jednu drugu stvarnost za koju je, kako vidim, sada neprijemčiv.

Možda je razlog ovog duhovnog slepila i izbor duhovnog vođe, g. Zorana Živkovića, predsednika Nove stranke, koji je nedavno u svom obraćanju objasnio šta su to „kvazipopovi“, „kvazihrišćani“, šta je to paljenje badnjaka, i koji i sam, kako smo videli, upražnjava praksu autonomnog kvaziverništva.

Kako im je terminologija slična, pretpostavljamo da nije slučajno da je g. Živić posle DS-a, LDP-a, možda čak i SNS-a, pristupio ovoj partiji 2016. Od naporne potrage za istinom, hoće imunitet da padne.

No, jedno je sigurno, a to je da je iskustvo demokratskih promena u Srbiji s kraja prošlog veka ostavilo dubokog traga u metodologiji zaključivanja i postupanja obojice.

G. Zoran Živković je buđenje pravoslavnog naroda u Crnoj Gori povodom usvajanja skandaloznog Zakona o slobodi veroispovesti ocenio kao neozbiljno bavljenje politikom, valjda zato što zna da svako ozbiljno bavljenje politikom, ono koje daje realne rezultate, mora podrazumevati pomoć „iz vana“, dok Crkva to očekuje „odozgo“.

Da li je to buduća realnost Nove stranke, i da li ima veze sa pisanjem o imovinoljublju, videćemo. Znamo za još neke slične slučajeve iz „Peščanika“.

Vraćajući se nazorima g. Živića, ukazaćemo na neke detalje koji mu nisu smeli promaći najpre u njegovom rodnom gradu, a onda i u Srbiji uopšte.

Pravoslavna eparhija niška je samo u poslednjih dvadeset godina sa blagoslovima i zahvaljujući crkvenom i međunarodnom autoritetu pre svega onog istog „Irineja“, a onda i Preosvećene Gospode Jovana, Teodosija i Arsenija, pored redovnih svojih napora, a pregalaštvom raznih „popova“ i dobronamernih ljudi, među kojima behu nekad i ova dvojica, i uz velike materijalne napore, podelila tone humanitarne pomoći, izdala i podelila mnoštvo časopisa, naučnih zbornika, duhovnih knjiga različite tematike, video-izdanja, organizovala mnoštvo dečjih i kulturnih manifestacija, međunarodnih naučnih simposiona, konferencija sa predstavnicima različitih hrišćanskih denominacija, dodelila mnoštvo školskih stipendija, organizovala više humanitarnih akcija za najugroženija područja Srbije, ustanovila radio-stanicu oko koje se okupljaju svi koji u ovom gradu nešto dobro rade.

Slično je u manjoj ili većoj meri i u drugim eparhijama SPC.

Na vaseljenskom nivou SPC je veoma poštovani i uticajni faktor kohezije Pravoslavne vaseljene, svojim odnosima prema svim pomesnim crkvama, naročito prema Vaseljenskoj patrijaršiji i Ruskoj pravoslavnoj crkvi, što je 2013. g. Živić mogao da vidi u svom gradu, a da je došao, mogao je i g. Živković.

Na planu ekumenskog dijaloga i odnosa prema Rimokatoličkoj crkvi, kao i prema drugim verskim zajednicama SPC je dala veoma značajan doprinos razvoju dijaloga i ljudskog razumevanja.

O ovim stvarima mogao je g. Živić da se obavesti od „pravih popova“ i „teologa“, ako već ne prati programe crkvenih medija, od kojih su mnogi, avaj od „Irineja“ blagosloveni.

Na taj način moguće je shvatiti da je uloga Crkve u očuvanju našeg društva daleko iznad dnevne politike, ne sadrži se u praćenju skandaloznog televizijskog programa ili raznih Marića i Informera koji deluju u Srbiji, a o čijim sadržajima nas g. Živić informiše.

Konačno, ukoliko je sjaj dodeljenog ordena toliko jak da zaslepljuje čak i dobar vid, g. Živić zna da i u ovoj sekularnoj državi žive ljudi sa pravima, te da je SPC svojim zalaganjem za održanje statusa Kosova i Metohije postala poslednji branik poštovanja Ustava ove države, svedočeći svoj stav u odnosima sa g. predsednikom.

Ako ni ovo nije dovoljno, g. Živić može ponovo otvoriti onaj besplatni primerak Novog zaveta koji mu je niška eparhija poslala preko JKP „Objedinjena naplata“ iz Niša, ako ga je kao i većina naših sugrađana podigao, pa da u njemu pročita da, po pravoslavnom učenju, raj na zemlji neće doneti ni Vučić ni „Irinej“ ni bilo ko drugi, nego sam Gospod Isus Hristos.

Isto tako, mogao bi da sazna da Bog i od običnog probisveta očekuje dobro, a kamoli od običnog SNS-ovca ili bota, pa makar bio on omražen i dobrom opozicionaru.

Mi koji živimo u ovom međuvremenu između Tita i Raja na zemlji, čak i u građanskom, a kamoli u crkvenom smislu, nemamo druge nego da poštujemo život, delo, odgovornost i napore svakog čoveka, makar i „popa“, a naročito onoga koga su Bog i Sveti Sava izabrali kao najdostojnijeg među nama, ma koliko u ovom ili onom trenutku ne delili njegove nazore.

Ako za postojeće stanje ne nađemo krivca u sebi, i to u svom nepoštovanju drugog, njegovog života, iskustva, odgovornosti koju nosi, dela koja čini, onda ćemo umesto demokratskog ideala, ka kome najčešće čezne misleći pojedinac današnjice, doživeti vladavinu grube tiranije, koje se u naznaci pribojavamo i ja i g. Živić. Onda nam neće nam vredeti da „Pavle“ iz mrtvih vaskrsne.