Rodoljubački gnev u sudaru sa istinom 1Foto: Medija centar

Na moj članak „Repriza kosovskog sloma – duga noć u Srbiji“ (Danas br. 8956 od 7. aprila 2022, str. 15), u kome sam razlagao i obrazlagao smetnje i prepreke koje trajno blokiraju rešenje kosovskog pitanja – bar onako kako se zamišlja i zagovara u Srbiji – stigao je jedan gnevno intoniran i ostrašćeno sačinjen utuk naslovljen „O jednom lakom ‘rešenju’ pitanja KiM“ (Danas br. 8961 od 12. aprila 2022, str. 14).

Iza tog teksta stoji izvesno Predsedništvo Pokreta za odbranu Kosova i Metohije za koje se nije dalo razabrati da li je negde izabrano i tako dobilo kakav zvanični imprimatur ili se eventualno samoizabralo i uzelo slobodu da se agresivnije džilita po čaršiji.

U potpisu je pet autora (M. Reljić, S. Samardžić, M. Ković, Č. Koprivica i D. Proroković).

Ta imena su okićena upadljivim titularnim ornatom Prof. dr, jamačno u nameri da se impresionira prost puk, a možda i zbog samokritičkog osećaja da su, sa jednim izuzetkom, posredi ličnosti bez veće prepoznatljivosti u akademskoj javnosti, pa je sa tim gordim titulama urbi et orbi poslata informacija o formatu potpisnika.

Uz izvinjenje što nisam uspeo da se impresioniram, imam nameru da osporim i potrem njihovu „argumentaciju“.

To što sledi trebalo bi da bude svojevrstan utuk na utuk u kome će se pribeći nešto slobodnijem vokabularu budući da me u svojim neuobičajenim formulacijama ni najmanje nisu štedeli autori ove unekoliko razobručene kritike.

Najpre, u naslov ovoga teksta nije slučajno stavljena reč rodoljubački a ne rodoljubivi ili patriotski jer je svesna namera bila da se napravi aluzija na Steriju.

Nesreća ove zemlje je i u tome što je uvek bilo napretek kojekakvih rodoljubaca a malo pravih patriota.

Moji kritičari su autentični, nepatvoreni rodoljupci.

Na pet novinskih stubaca oni se biju o patriotska prsa i liju suze za našim napaćenim i proganjanim kosovskim narodom, a to mogu zato što se sami pritom ne izlažu nikakvom riziku.

Moje je mišljenje da se Srbi na Kosovu najbolje mogu zaštititi ako se poradi na izgradnji sloge i poverenja sa većinskim narodom u čije ih je okrilje surova sudbina bacila, a nikako potpirivanjem nacionalnih strasti i daljim zaoštravanjem napetosti koje su ionako prešle razumnu meru.

Rodoljupci uvek znaju šta rade, a rade za svoj groš i svoj ćar.

Lupanje u rodoljubačka prsa uvek nailazi na odobravanje sredine u kojoj se deluje, još se nije desilo da se neko kleo u svoju bezmernu ljubav prema narodu a da je zbog toga loše prošao.

Rodoljupstvo je linija većeg probitka a manjeg otpora. Istorija međutim retko donosi okolnosti u kojima se rodoljubački šićar poklapa sa javnim dobrom i opštim interesom.

Život je komplikovan, a politika, baš kao i masovna opredeljenja i stremljenja običnog puka, često nerazumna i izopačena.

Tako tipična manjkavost politike najbolje se vidi po njenim pogubnim rezultatima koje razumni ljudi oštro kritikuju, a rodoljupci ponajčešće opravdavaju i apologetski uzdižu.

Kritički tekst petorice protiv mene jednog, usredsređen na moje viđenje kosovskog čvora, sasvim je u duhu kosovske politike aktuelne vlasti, a naš predsednik, kome je mešanje u stvari van njegovih nadležnosti postalo uslovni refleks, mogao bi mirne duše i bez oklevanja da ga potpiše.

Moji kritičari, čini se, odbacuju svaku primisao da bi gubitak Kosova mogao dobrim delom da se pripiše naopakoj ovdašnjoj politici koja je u odnosima prema njemu decenijama vođena.

A može li da se desi da se od matične društvene zajednice otuđi ceo jedan narod a da tome veliki doprinos nije dala naopaka politika?

Umni i razložni posmatrači odavno su i neopozivo uočili da je ovdašnja politika godinama satirala i sam matični narod, pa bi bilo neverovatno i zapravo nemoguće da nije doživljena kao velika nesreća i od strane nacionalnih manjinskih zajednica.

Zar izopačena politika nije oktobra 2000. na ulice izvela stotine hiljada protestujućih građana i zar narodni protesti nisu najzad dokinuli tu politiku i prebacili je – kako je tada izgledalo – nepovratno u ropotarnicu mračne prošlosti.

Zaključujući ovu misao, politika koja je tako silno i nepovratno otuđila sopstveni matični narod morala je u još lošijem svetlu da bude viđena kod nacionalnih manjina.

Jer, izgleda da je to trajna empirijska zakonitost, promašaji u politici kao takvoj u manjinskim zajednicama redovno se percipiraju kao da su posebno i specijalno upravljeni baš protiv njih.

Moji kritičari mi spočitavaju da sam zanemario pravne aspekte kosovskog pitanja i, štaviše, da sam u pravu ignorant i nepopravljiva neznalica.

Nije to daleko od istine: pravo je ogromno, a život ograničen.

Za većinu pravnih pitanja jesam ignorant, ali tu postoji važan izuzetak.

Kvalifikacija ignorantstva odnosi se na većinu pravnih oblasti, ali se trudim da izuzetak bude kod onih u koja me nagnaju moja neutaživa radoznalost i avanturistička strast upoznavanja onoga što mi se ispreči u životu a što ne mogu prevladati bez celovitijeg razumevanja.

Indikativno je da moji kritičari ističu moje nerazumevanje a da to ni u jednoj tački konkretno ne pokazuju i dokazuju.

Najbliži su nekakvoj demonstraciji mimoilaženja izvesnih pravnih postavki kad navode zemlje u kojima je dobar deo poslanika u parlamentu „nesklon“ matičnoj narodnosnoj zajednici.

Međutim, oni zaboravljaju da sa tim „nesklonim“ manijama te države imaju ogromne probleme, upravo onako kako sam je podrazumevao, i da se ne tako davno Katalonija vidno primakla opasnoj granici otcepljenja.

Zaboravljaju i to da je kosovska otuđenost bila nesravnjeno veća od katalonske.

Čitao sam da ruskim manjinama u baltičkim državama baš i ne cvetaju ruže, a poznati su slučajevi drastične diskriminacije čak i prema Rusima koji tečno govore zvanične jezike.

Između mojih kritičara i mene postoji jedna principijelna razlika.

Oni su se čvrsto uhvatili načela međunarodnog javnog prava i drže ga se kao pijan plota, a ja pravim razliku između pravnih formalizacija i životnih datosti, pri čemu zjapi ogromna provalija između lepo stilizovanih pravnih pravila i životnih realiteta koji su unakaženi i izopačeni zbog dobro poznatog neprincipijelnog političkog pragmatizma.

Uostalom, ako iko, onda mi u Srbiji dobro znamo razliku između propisima formalizovanih pravila i surovo izokrenute primene.

Moje kritičare, vrle poznavaoce prava, moram podsetiti i na pojam na sreću retkih, tzv. pravnih revolucija koje izbijaju kada se lome i kidaju mnogi segmenti u pravnom sistemu jer su se našli u nepomirljivom sukobu sa dubokim strukturnim promenama u privredi i drugde, sa dugo akumuliranim tehnološkim inovacijama i sa jednako dalekosežnim promenama u obrascima življenja.

Pravo je velika stvar, ono je bezmalo sinonim za civilizacijsku uređivost društva, ali kad dođe u sukob sa društvenim datostima, njegova neprikosnovenost za kratko prestaje da važi.

U sukobu prava i života javljaju se dramatične epizode u kojima pobeđuje život.

Ove svoje kritičare, kad već toliko insistiraju na pravu, moram podsetiti da je veliki broj zemalja koje su uzorno pravno uređene ipak priznao Kosovo.

Možda bi trebalo da neki od potpisnika ovog kritičkog pamfleta krene u posete tim zemljama te da ih pravno posavetuje i pruži im tehničku pomoć.

Duboki jaz koji me deli od mojih kritičara može se, dakle, kratko i jasno opisati.

Oni polaze od nekih pravnih načela, za koja nije očigledno da su ih do kraja razumeli, i u ime tih načela silno insistiraju na pomoći srpskoj manjini na Kosovu – kao da neko zagovara potpuno odustajanje od te pomoći – i tu pomoć hoće da urede ne obazirući se na to kakve će reakcije izazvati kod albanske većine.

Ta pomoć je dosad u dobroj meri antagonizovala dva naroda na Kosovu, a moji kritičari ničim ne nagoveštavaju u kojim bi elementima ta politika trebalo da bude modifikovana a da ne produbljuje antagonizam između dva naroda.

NJima ni na kraj pameti ne pada da sugerišu da centar i generator te politike ne treba (više) da bude Beograd nego da bi najzad trebalo da bitne komponente te politike preuzmu sami kosovski Srbi kojih se ona neposredno tiče.

Način na koji je ona dosad pružana ima za posledicu da se ona kod albanske većine doživljava kao delovanje duge beogradske ruke zbog čega se srpska manjina percipira kao strana agentura susedne neprijateljske zemlje.

To je najgore što beogradska intervencija može da učini za srpski narod.

Pretpostavljam da moji kritičari znaju da je politika u nas nezdravo pragmatična, da je sva u službi partikularnih interesa političkog direktorijuma i da se zbog te privatizacije javne politike u Srbiji decenijama kolje vo za kilu mesa.

Kad se uzme u obzir da je politika sva u znaku stranačkog i pojedinačnog partikularizma, trebalo bi da je očigledno da je svirepo instrumentalizovana i politika prema Kosovu.

Tuđa ruka svrab ne češe.

Kome drugi konja sedla, taj slabo jaše.

Ko med tuši, taj i prste liže.

Moram, uz sav rizik da me opet proglase za muzitelja sopstvenog naroda, da naglasim da se moje shvatanje patriotizma bitno razlikuje od rodoljupstva mojih kritičara.

Moj patriotizam je pre svega kritički.

Kad primetim da mi se neke postavke poklapaju sa tekućom politikom aktuelne vlasti, ja se zabrinem i vraćam se na proveru toga što sam rekao.

Kod mojih kritičara drečeće je upadljivo slaganje, ako ne i podudaranje, koncepcije politike prema Kosovu sa onom koja je u osnovi sadašnje zvanične politike.

Kad bi ovo razumeli, imali bi razlog da se dobro zamisle.

Moja osnovna poruka jeste da kosovsku politiku Beograda treba osloboditi instrumentalizacije kojom ju je kontaminirala naša vlast.

Beograd treba nesebično da pomaže one koji su ugroženi i da, u granicama mogućnosti, podstiče tamošnje razvojne inicijative i napore.

On to treba da čini samozatajno, a to znači čak i ako se dogodi da manje od 100 odsto Srba glasa za vladajuću stranku.

Kao vrhunski prioritet vidim pomeranje koje bi kosovsku politiku odvojilo od stranačkog uklona.

Kosovski Srbi su bili verni glasači vladajuće stranke tokom poslednje decenije minulog stoleća, a prošli su tragično.

Kao bos po trnju ili kao staklar kad padne na leđa.

NJima se po mom mišljenju može najbolje pomoći ako se u političkom sistemu načine promene koje će usloviti da oni daleko više nego dosad uzmu sudbinu u sopstvene ruke i postanu glavni činilac politike koja se njih neposredno tiče.

Deo tog obrta treba da bude definitivna orijentacija na političke i životne datosti.

To bi značilo da se politika formuliše i sprovodi na osnovu ne onoga što bi moglo i „trebalo“ da bude prema nekakvim u praksi nažalost neuvažavanim pravnim načelima nego prema onome što u stvarnosti postoji i preovladava.

O rodoljublju još samo toliko da bude tangencijalno dotaknuto.

Nadam se i želim da se u što većoj meri oslobodimo apologetskog rodoljupstva i da konačno počne dolaziti do izražaja kritički patriotizam.

Za mene su uzori rodoljublja starozavetni proroci kad su se teško optužujućim rečima obraćali svom narodu.

Ili NJegoš kad je rekao „Bog se dragi na Srbe ražljuti za njihova smrtna sogrešenja“.

Isto tako i Ilarion Ruvarac kad je pregnuo da narod oslobodi od teških zabluda o ličnostima iz dalje prošlosti.

Ili Ivo Andrić kad u svojoj doktorskoj disertaciji izveštava o tome kako se pre Kosovske bitke na turskoj porti nalazilo po nekoliko srpskih velikaša, pri čemu svaki od njih traži tursku intervenciju u srpskim zemljama u njegovu korist a protiv drugih.

A na bestidne podvale mojih kritičara da zagovaram buduće aktiviranje i angažovanje nekakve nove OVK na Kosovu – neću se uopšte osvrtati.

Te sitne podvale govore ne samo o njihovom intelektu nego i o njihovom moralu.

A u slučaju da se oni na mene opet ostrve, trudiću se koliko budem mogao, da ne odgovaram. Ako budem imao snage držaću se, dakle, one Puškinove Velen’ju božju, o Muza, bud’ poslušna/ I ne osparivaj glupca.

A u međuvremenu nadaću se da kritičarima nisam ostao dužan iako sam se ogrešio o onu latinsku Nec Herculos contra duos. A tih vrlih potpisnika je čak pet a ne dva.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.